PorodicaPraktična Lola

Ne bih se trudna udala, jer sam nesigurna i divim se ženama koje to mogu

tekst: Redakcija

Ne mogu vam opisati koliko mi se dlaka na glavi podigne kada čujem to pitanje. Ukoliko ste udate, a nemate dijete, vjerovatno i ne moram da objašnjavam – dižu se i vama. Ovo je društvo u kom je grijeh biti u braku, a bez djece. Grijeh je čuvati malo vremena za sebe i partnera. Valjda. Bar tako kažu tete sa balkona. A i komšinica bez balkona. I teta na kasi u supermarketu. Vjerujem da ste već shvatile poentu – još malo pa će svi da vam iznose svoje mišljenje na temu roditeljstva, bez da ih za isto pitate.

Nego, da krenemo ispočetka pa možda i shvatim da je greška u meni, a ne u njima.

Udata sam i nemamo dijete. Sami nas dvoje. Uživamo u vremenu koje imamo za nas između dva radna dana, jer tako želimo. Bar još neko vrijeme. Ali koga briga šta mi želimo, zar ne? Bitno je društveno prihvatljivo ponašanje, a voditi svoj život po svojim željama i nahođenjima u ovoj prćiji od društva to nije. Nisam još svarila ni ona pitanja: “A što se udaješ? Jesi trudna?, a evo već je stiglo i ovo. Što je najgore, u početku sam i pokušavala da dam odgovor na takva pitanja pa kada kažem “volimo se”, a oni me blijedo pogledaju shvatim da treba odustati. Valjda ljubav nije osnova za brak i ja sam to nekad u djetinjstvu nakaradno naučila i sada živim u zabludi. Da vam ne pričam kako me nisu shvatali dok sam u izlaganju iznosila i to da se “ne bih trudna udala, jer sam nesigurna i divim se ženama koje to mogu”.

Ja prosto ne vjerujem dovoljno u sebe i čitav bih brak mislila da me je oženio jer je morao, jer je bio neko važniji od nas dvoje kome je trebao taj korak. Ovako znam da je zbog mene pa i da krene po zlu, sva krivica je naša. I eto nas tu gdje smo. Zaljubljeni, srećni, s planovima za budućnost do duboke starosti koji svakako uključuju prinovu – samo ne još. I sve bi bilo super da mi svako malo neko ne ljulja kavez pitanjem “šta čekate?” – kao da je dijete igračka, kupiš, izigraš se i vratiš u kutiju na dnu ormara. Kao kad mi je mama kupila Babyborn ćelu da i ja imam bebu kad je rodila sestru. Ja bebu okupam, usput se nalije vode i “popiški” u krevet.

Ali to je lutka koju uzmeš, izbaciš i nastaviš spavati. Dijete je živo biće. Ono te treba 24 sata, a ja trenutno to vrijeme želim imati samo za nas. Za staze i predjele, događaje koji su samo naši. Da se razumijemo, isto kao što znam da dijete nije igračka, znam i da se ne dobija na dugme, ali porodica se planira. Svi su barem jednom pokušali da naslikaju svoj život u glavi, ne na papiru. I ja sam. I beba je na slici samo što trenutno ima još stvari koje želim uraditi, a prije bebe. Za sebe, za nas pa da i bebi bude ljepše kad dođe. To nikog ne boli. A boljelo bi tu istu bebu da je došla kad nije bila ni blizu te zamišljene slike iz glave. Ma ko može da me zna bolje od mene same? Znam da ne bih bila majka kakva želim da budem i kakva mislim da majka treba biti ako bi slušala nekog drugog.

I na kraju krajeva, prije nego što pitate nekog “šta čekate?”, pomislite i na to da neko možda ne čeka već pokušava, a ne može. To dovoljno boli i bez vašeg glupog pitanja.

Autorka teksta poznata redakciji.

Zatvori reklamu