KulturaRadoznala Lola

Lola u pozorištu: Bračni parastos, udati se ili ne?

tekst: Sara Velaga

Koliko je dovoljno za ljubav? Postoje li razlike, između onih koji su ozvaničili svoju vezu brakom i onih koji to neće nikada uraditi? Šta je u suštini smisao?

Na ova i brojna druga pitanja o ljubavi, pokušali su odgovoriti glavni akteri predstave Gradskog pozorišta “Jazavac” iz Banjaluke. Predstava je rađena po drami Met Morila. Radi se o ljubavnoj drami sa elementima komedije koja prikazuje par koji se nakon tri godine veze nalazi na raskrsnici. Ejmi (Snježana Štikić) je ona koja želi brak dok, vječno buntovni, kolumnista Šon (Aleksandar Blanić) odbija i pomisliti na to.

foto: Aleksandar Čavić

Misao vodilja same predstave postavlja temelje za dublju analizu shvatanja braka. U jednom trenutku Šon postavlja pitanje:

Nije li mnogo bolje buditi se svako jutro pored osobe koju voliš, imajući priliku da odeš, ali iznova želju da ostaneš? Jednostavno, jer je voliš?

Brak kao prisila na obavezu i okvir unutar kojeg se gubi smisao, jer se sve svodi na rad na autopilotu ili veza koja se iz dana u dan ponovo nadograđuje, transformiše i razvija?

Publiku je najjednostavnije dotaknuti kroz humor, jer se na taj način nesvjesno smije i sama sebi. Mnoštvo parova je nebrojeno puta pogledalo u svog partnera, pronalazeći smisao rečenog, u potrazi za nekim od odgovora. Svako sa drugačijom percepcijom ljubavi i braka. Ni sama predstava nije dala odgovor na pitanje: treba li se veza krunisati brakom? Suštinski je preispitano šta se sve kruniše samo zbog zadovoljenja društva. Ono famozno: “Šta će narod reći?”, provlačilo se između redova u svakom argumentu koji je Ejmi iznosila. Ipak, ona je učiteljica u srednjim godinama, biološki sat otkucava, sve su se udale. Svjetla reflektora su na njoj.

foto: GP Jazavac

A onda osvrt na njega koji je kupio njenu pažnju, upravo svojim stavom. Svojom prvom kolumnom “Bračni parastos”, kao cinik koji ne robuje formama. Samim tim uslijedilo je ono što svi od nas u jednom trenutku pokušavamo. Mijenjanje osobe koju znamo kao takvu, za ideal koji sami gradimo. Ljubav u svakom obliku treba da bude prihvatanje izvorne verzije osobe. Bez korekcija, ubjeđenja da je nešto ispravno ili ne. U konačnici, svako je univerzum za sebe. Potrebe su drugačije i zato se na usklađivanju radi. Trajno, dugoročno, strpljivo. To sam ja pročitala između redova scenarija, ali i potvrdila sve ono što sam i prije znala.

Za mene ova predstava znači potvrdu stava da se ništa na ovom svijetu ne može ozvaničit ako nema smisao. Zašto danas forsiramo brak? Ljepota spontanosti gubi se u trenutku kada odlučite reći: “Da!” Možda će neki tvrditi suprotno, neki svojim primjerom pokazati ljepotu bračne veze, ali to i dalje neće učiniti ideju o zarobljavanju veze u okove braka opravdanom. Stara izreka kaže:

Vino vodom i ljubav brakom ne treba kvariti.

Ali, ko sam ja da sudim? Možda vi napravite dobar gemišt pa ga pijuckate srećno do kraja života, baš kao u bajkama.

Brak kao institucija ne razlikuje se po tome što je ozbiljniji, jer i on se može okončati. Ne postoji kišobran otporan na kišu nezadovoljstva, gorčine i netrpeljivosti. Kraj je kraj. Bilo da se radi o bračnoj ili vanbračnoj zajednici. Stoga, odgovor na pitanje biti ili ne biti u braku ostaje ličan, intiman, skriven. Sve dok vi i vaš partner znate koji je i sve što radite, radite zbog vas i vaše ljubavi, a ne zadovoljenja okoline. Ljubav u svakom obliku svakako i jeste univerzalni jezik onih koji vole. A ne postoji pogrešan način voljenja.

Ako budete u prilici, pogledaje ovu predstavu GP “Jazavac”, možda kroz pitanja koja glumci postavljaju jedno drugom i vi u sebi pronađete neke, duboko skrivene, odgovore.

Zatvori reklamu