PorodicaPraktična Lola

“Zašto me teraš od sebe?”

“Ća je život vengo fantažija”, rekao bi Oliver. A ja bih rekla, nekom majka nekom maćeha. Taman objavimo tekst o Tamari koja se vratila pa je mi ovdje, koji radimo šest poslova i pokušavamo da smislimo i sedmi, pitali: “Zašto?”,…

Brankica Raković

“Ća je život vengo fantažija”, rekao bi Oliver. A ja bih rekla, nekom majka nekom maćeha. Taman objavimo tekst o Tamari koja se vratila pa je mi ovdje, koji radimo šest poslova i pokušavamo da smislimo i sedmi, pitali: “Zašto?”, kad se javi Jovana da nam kaže: “Hej, sve je to OK, nije sve u novcu, ali…”

Zamolim ja Jovanu koja tako lijepo piše, da čovjek ne zna bi li se smijao ili plakao, da mi napiše zašto ona, za razliku od Tamare, misli da odavde ipak treba ići. Kad kažem odavde, ja uvijek mislim na ex Yu. Ono što sam dobila, nisam mogla očekivati ni u ludilu. Iz riječi koje slijede teku suze jedne mlade majke, ali ne, nigdje nećete naći momenat u kojem ona odustaje. Ona je izašla na crtu državi i rekla: “Stidi se.”

Ovaj tekst u glavi ostavlja pitanje: “Šta ja još uvijek radim ovdje?”

I šalje poruku državi: “Nije sve u novcu, ali državo, ja bih te ipak napustila.”

A šta vi radite?

Priča Jovane Kešanski:

“Račun je u blokadi”, reče mi žena iz računovodstva, tek tako.

“Pa, kada mogu očekivati porodiljsko?”, pitam utrnjena od onoga što mi je upravo rekla i od onoga što znam da ću čuti kao odgovor.

“To je kviz pitanje”, kaže. To niko ne zna. Ćutim.

Pokušavam da shvatim da li se zajebava, da li je odlepila pa se tako grubo šali sa porodiljom, da li je moguće da govori istinu tako hladno, rasterećeno, kao da mi saopštava da su popodne javili prestanak padavina i toplije vreme.

“Ali, ja imam bebu, zar je moguće da ne dobijem svoje porodiljsko?” pitam gluposti.

“Da, moguće je, ovde je sve moguće”, reče i udari tač daun.

Prekinem vezu.

Počnem da plačem.

Zapravo, da ridam.

Voda u maloj teget šerpi odavno ključa. Osećam isto, već godinama. Mehanički uzimam kesu sa palentom i lagano je sipam, da se ne bi stvorile grudve. Mešam, pazim da ne zagori, da se ne stvrdne. Plačem, mešam. Plačem, mešam. Sklanjam šerpicu u stranu. Sečem malo putera. Samo malo, da palenta ne bude bljutava. Bebe ne vole bljutavu palentu. Gledam teget šerpicu svoje bebe i ridam, jer mi je rečenica ove žene iz računovodstva gurnula knedlu koja je dugo stajala u grlu, i pokrenula lavinu. Pipam grudi. Ljudi kažu da stres utiče na dotok mleka, a ja hoću da ga imam i dalje za svoju bebu. Koliko god ona poželi. Sedam je pred sebe, pritiskam kapke, ne bih suze pred njom. Provuče se po koja. Ona me gleda, smeje se, pa se uozbilji, pa se nasmeje da se lepo vide ona dva nikla zuba, kao da oseti, kao da hoće da me oraspoloži. Još mi je gore.

jovana trudna

Jovana Kešanski

 

Kao da mi godinama nenahranjena neman kida grudi. Parče po parče. Nemilosrdno. Neko je napisao, briga me za visoku platu preko grane, meni fali toplina ljudi zemlje iz koje sam otišla, jer nije sve u novcu. Naravno da nije. Nikada neće ni biti. Novcem ne kupuješ ni dom ni ljubav. Ali, kada imaš bebu, a živiš u zemlji u kojoj diploma politikologa, i svaka druga diploma, ne vredi ni pišljiva boba, onda grabiš gde je bolje, a toplinu nađeš u svojoj porodici i ljudima koji su pobegli daleko kao i ti.

Pre samo dve godine napisala sam priču „Moj krevet je ovde“. Pisala sam o tome kako nikada ne bih mogla da odem odavde, koliko bi mi tamo negde falila prisnost i toplina naših ljudi. Naš spasonosni humor, i podjebavanje sa životnim nedaćama. Naša prekaljenost, naša sposobnost da se dočekamo na noge ko mačke. Falila bi opuštenost. Oduvek sam volela da odlazim sama u kafane, jer ovde zapravo u kafani nikada nisi sam. Lako se započne priča sa konobarom, ljudi su otvoreni, radoznali, vole razmeniti koju, podeliti sa neznancem i tugu i bol, i zapiti se ako treba, i kući zagrljen otići.

Deset godina nakon završenih studija ostajem u ovoj zemlji, jer je volim. Jer sam u njoj rođena pre tridesetišest godina. Dug staž. U njoj sam odrasla. Naučila da hodam, da govorim, da volim, da ljubim, da budem hrabra i uporna. U njoj sam se udala. U njoj se skućila. Volim njene mirise. I njenu zemlju, i nebo nad njom. I razgovore sa komšijom preko plota. I šolje šećera koje se razmenjuju po kućama kad prifali. Deset godina ovoj zemlji pružam šansu. Zapravo, njenom sistemu. Svaki put kad me zajebe, ja kažem ok, opraštam ti ovaj put. I onda teram dalje. Grebem.

Perem usrane šajbne na pumpi, sečem tvrdi sir halapljivim kupcima, promovišem pivo u umrlom diskontu, delim letke. Radim nekoliko poslova, jer se od pisanja ovde ne živi. Jer danas u Srbiji svako može da bude novinar, lešinari se, otkida od ljudi, prodaju senzacije.

Nisam slabić. Nikad se nisam predala, čak ni onda kada je izgledalo da sam u rupčagi dubokoj, tamnoj, bez užeta da se iščupam iz nje. Govorila sam sebi ok, sve je to život, biće bolje. Govorila sam sve prođe, proći će i ovo. Govorila sam ovo je samo jedna uloga, ne baš sjajna, istraj. Govorila sam postoji pravda, neka, nebeska pravda, budi strpljiva. Umela sam da radim intervju sa predsednikom Opštine obučena u elegantnu košulju i pantalone, da ispoštujem što je do mene, a onda bih iz Opštine trčala na benzinsku pumpu, presvlačila se u tesnom toaletu u radnu odeću i prljala se viseći po kamiondžijskim šajbnama. Nisam očajavala, nisam htela da se od svojih grebem za tampone ili farbu za kosu. Nisam tako naučena. Nikada se nisam stidela poslova koje sam radila. Hiljadarka zarađena pranjem šoferki ili za službenim stolom ima istu vrednost. Govorila sam sebi: neka se stidi država u kojoj politikolog pere šajbne, tehnolog utovara palete, doktor čuva objekat, arheolog otkucava markice u gradskom.

“Stidi se, bre, državo!” vikala sam.

Stidi se kad puštaš da se kao plesanj šire oni tvrdih obraza. Onda zatrudnim. Onda dobijem bebu. Divnu bebu. Onda se uplašim. Po prvi put istinski. Onako da se sve kosti pretumbaju. Svi strahovi pre toga bili su umišljeni, nevažni, smešni. To sada znam. Slušala sam ljude, pričali su mi o ovom strahu. Pričali su mi onda kada nisam mogla da ih razumem, onda kada nisam bila majka. Nisu odabrali tajming. Pričali su mi da se bore, da žele preko, da beže zbog dece, da beže jer ovde osećaju strah.

On mi je rekao: idem, jer hoću da moje dete vidi i oseti more, ima bronhitis. Idem, jer hoću da ga školujem. Idem, jer teško je ne osetiti bol ako znaš da gleda u tuđu picu ili burek, dok jede suvu kiflu. Idem, jer hoću da se raduje ekskurzijama. Neću da se plašim hoću li imati za lek, ili pregled. Neću da me dete gleda nemoćnog. Neću da me država kojoj sam dao svoje najbolje godine i znanje zajebava. Hej, govorila sam mu. Pa, nije sve tako crno. Grebi, bori se, mora da bude. Biće.

Ne idi tamo negde preko. Tamo je hladno. Tamo se ljudi ne smeju ko mi. Tamo ćeš biti stranac. Tamo ćeš krenuti ispočetka. Valjaćeš tuđe reči preko jezika. Kupovaćeš hleb u tišini, niko te neće pitati “Komšija kako si?”. Tamo se ne veseli kao ovde, Sunce drugačije greje, nebo je tužno. O, koliki sam utopista bila. Koliko pojma nisam imala o bilo čemu, dok nisam rodila dete. Samo čovek koji nema decu može deliti savete kakve sam ja njemu davala svojevremeno. Evo me, par godina kasnije.

 

jovana

Jovana Kešanski

 

Stojim pored šporeta, gledam u malu teget šerpu sa palentom. I baš tu, u kuhinji, ucveljena, sjebana, poražena, shvatim da je ono što sam nekad doživljavala kao borbu bio mačji kašalj, i da borba tek počinje. Borba sa sistemom, sa huljama, dupeliscima. Borba sa nepravdom, sa glupošću, sa nelogičnostima. Borba sa državom koja me je klepila po ko zna koji put i naterala me da u osmom mesecu porodiljskog tražim posao, bilo kakav, da pišem ko sumanuta onda kada uz bebu treba da spavam. Da plačem, onda kada bi trebalo da se smejem. Da jurim, onda kada bi trebalo da usporim.

Ne, nije sve u novcu. Nikada nije ni bilo. Njime se ne može kupiti ni dom ni ljubav. Tome su me naučili moji pošteni roditelji, radnici, babica i vodinstalater.

Platili su mi školovanje, krpeći, dovijajući se, da bi gledali kako se već godinama razapinjem na stotinu strana da zaradim ono što bi u drugoj, normalnoj državi bila samo jedna pišljiva plata. I tužni su zbog toga. I to ih mnogo boli. Jer su mi želeli dobru, izvesnu budućnost. I ja želim svom detetu izvesnu budućnost. Baš kao i vi.

Da li bi me boleo odlazak? O, mnogo.

Ja sam patološki vezana za parče zemlje na kom sam naučila sve o sebi i drugima.

Ali, biće da to više nije dovoljno.

Ne, nije dovoljno.

Pročitaj još

Od iste osobe