Hrabra LolaPreduzetništvo

Mladi pekar – samohrani otac petoro djece, srećne djece

tekst: Jovana Kešanski

Sedim i gledam kroz prozor.

Prozor je na drugom spratu zgrade. Zgrada je jedina u mestu. Mesto je naseljeno sa pet hiljada i trista „duša“.

„Duše“ su ljudi.

Ljudi su sa ili bez duše. To je teško utvrditi posmatranjem sa visine.

Ovo je šesti dan kako ih posmatram.

Kada otvorim prozor mogu da čujem o čemu pričaju. A pričaju o mnogo toga.

Od njihovih priča do trećeg dana sam osećala bes, posle me je pojela neverica.

Drugog dana padala je kiša. Počela je kasno uveče, dan ranije, kada je pekar krenuo na posao. To je mladi pekar sa petoro dece. Bez žene. On mesi hleb i pecivo u tri pekare da bi zaradio za vrtić i patike.

To veče nije imao kišobran. Seo je na bicikl sa kesom na glavi i kisnući vozio u pravcu prve pekare. Kapi su se razbijale o tanku jaknu.

27327146514_2d18810f29_b

Nekad je imao ženu. Ta žena je sada sa nekim drugim čovekom, daleko od njega i dece.

Kada sam otvorila prozor, čula sam komšinicu na balkonu ispod mog.

Pričala je sa mužem o mladom pekaru. Pretresala je njegov život bez srama. Prevrnula mu je rečima stan, ormane, navike, decu, zaradu, bivšu ženu. Pa čak i kvalitet hleba koji mesi. Žalila ga je, osuđivala, prognozirala mu.

Zatvorila sam prozor. Par sekundi pre toga čula sam ih kako se žale na kišu. Nemaju gde da osuše veš, kiša je depresivna, dani su sivi, blato sa ulica prskaće im noge u hodu, jesen stiže pre vremena, još nisu kupili cipele za vlažno vreme…

Zidovi zgrade tanki su. Svaki ekser mogao bi izazvati njihovo rušenje.

Moj prvi komšija radi u obližnjoj fabrici, popravlja i pokreće mašine.

On malo koga voli.

Screen Shot 2016-08-14 at 11.41.56 AM

Nakon što tresne ulazna vrata, dubokim glasom opsuje državu, ženu i ručak.

Opsuje vreme. I televizijski program. I mladog pekara.

Pekar je svima u zgradi kriv. Za sve. Zbog toga što ćuti. Zbog toga što se kulturno javi. Zbog toga što se njegovih petoro dece ne čuju u stanu. Ne vrište, ne plaču, ne tuku se, a možda bi imali najviše razloga za to. Zbog toga što je vredan. Zbog toga što radi tri posla. Zbog toga što nije digao ruke od života i propio se. Zbog toga što je svojoj deci majka bolja od većine žena. Zbog toga što čisti stepenište. Zbog toga što za svakog ima razumevanje. Zbog toga što ne besni, a mogao bi. Zbog toga što se nije predao, a očekivalo se.

Zbog toga što je svim stanarima zgrade najbolje ogledalo. Ono u kom vide sopstvene slabosti.

Kiša je padala još četiri dana. Nije uzimala predah. Ljudi na ulici sudarali su se kao muve u tegli, psujući vreme, pojačan vetar, Boga, političare, „pedere“… Svi su im bili krivi za sve, samo je mladi pekar i ovog jutra sa kesom na glavi, u tišini, krenuo sa decom do vrtića.

Bio je nizak i mršav. Njegove velike šake držale su podjednako ruke svih petoro dece. Ona su poskakivala u kabanicama remeteći mu ravnotežu. Smejala su se. Smejao se.

Mladi pekar sa posla je mogao da donese stari hleb i pet svežih kifli.

Screen Shot 2016-08-14 at 11.47.41 AM

Bio je zadovoljan zbog toga. Mogla sam to da vidim na njegovom licu kada bi se vraćao kući sa kesom u ruci.

Često bi pogledao ka mom prozoru i mahnuo mi energično, komšijski, od srca.

Njegov stan je bio u samom vrhu zgrade. To je najlošiji stan u zgradi, koji često prokišnjava, posebno kada je kiša ovako uporna i jaka.

Sedeći kraj prozora šest dana, postajala sam ucveljena i prazna.

Gripa zbog koje sam ostala kod kuće, pretvorila se u veliku potištenost i samoanalizu.

Nikada do sada nisam toliko posmatrala ljude. I nikada kroz prozor.

Šest dana „pratila sam“ život mladog pekara kroz staklo i kišu.

Mogla sam da ga čujem kako se smeje sa decom na ulici. Kako imaju na stotine planova, za bioskop, za zoološki vrt, za novu obuću, novu odeću, za lutke koje imaju dugu kosu, za auta koja se kreću na daljinski. Znao je da će to biti teško, ali je i znao da deca to ne moraju da znaju. Igrao je po ulici, pokisao, raspalih cipela natopljenih svakom barom do zgrade. Igrao je kao da postoji samo taj momenat u kom su sad, njih šestoro, on i njegova deca, i kapi kiše. Igrao je, ljudi su ga gledali. Ja sam ga gledala.

Screen Shot 2016-08-14 at 11.50.24 AM

Sedmi dan. Stojim pred vratima bez pločice, bez špijunke. Kao da niko ne živi unutra.

Blago kucam. I ponovo.

Kiša i dalje pada. Oluk je bučniji nego inače.

Vrata se lagano otvaraju. Mladi pekar nasmejano me pozdravlja. Deca se mirno igraju na podu sobe. Vidim ih preko njegovog sitnog kvrgavog ramena.

Ćutim.

Došla sam želeći da mu ponudim pomoć, bilo kakvu.

Pita me, milo me pita šta želim.

Ćutim. I još ćutim.

Pa mu kažem: „ Da mi pomognete “.

Zatvori reklamu