FantastičnoZabavna Lola

Ko ti pruži pomoć, kažeš “Hvala”, ko je ne pruži ti opet kaži “Hvala, ljubim ruke”

Kucam za stolom na kom se trenutno nalaze ostaci kuvane kruške, slikovnica Na selu, kutija od resivera za televizor (zanimljivo detetu), Hamsunova „Glad“ , tri portikle, plastični pas koji drži loptu u ustima. Na Tv-u peva Šer. U rerni nedeljni…

Jovana Kešanski

Kucam za stolom na kom se trenutno nalaze ostaci kuvane kruške, slikovnica Na selu, kutija od resivera za televizor (zanimljivo detetu), Hamsunova „Glad“ , tri portikle, plastični pas koji drži loptu u ustima.

Na Tv-u peva Šer.

U rerni nedeljni ručak, možda zagori, možda ne, to je danas muževa briga. Kucam na preseke.

Između igranja sa bebom, podoja, prostiranja veša, spremanja ručka za nju, padanja u trans od stanja u kupatilu i pičkaranja što komšinica lupa tepih, osmi po redu od jutros, i od udara stvara detonacije koje remete potreban mir. A nekad sam se satima baškarila za šankom kafića. Naručila bih espreso i pelinkovac u sred bela dana, jer inspiraciju uvek okida malo gorčine, bilo iz života ili čaše. Onda bih pisala o svemu što sam do tog kafića videla. Mogao je da me inspiriše i komšija na biciklu, i skupljač sena, i žena neprimereno odevena za podne, i ona koja je ušla u toalet kafića, obavila veliku nuždu pored wc šolje i otišla, i konobar koji je posle toga povraćao.

Sada bi pored mene mogli da se „poubijaju“, svi zajedno, i ništa.

Možda bih se malo žacnula, ljudski je, pomislila kako je sve otišlo dovraga i nastavila sa svojim mislima o tome koje igračke su dobre za ovaj uzrast, šta joj treba od odeće za jesen, hoće li mi konačno uplatiti porodiljsko pa da to mogu i da kupim, zašto nigde nema spanaća, koliko puta je kakila, kako će se ponašati u autosedištu do Sokobanje, hoćemo li morati da stajemo na sred autoputa i hoće li nam moja sisa pomoći. Takođe, razmišljam i o tome kako ću u četvrtak da pronađem i naružim prodavca šljiva na lokalnoj pijaci, jer mi je uvalio kisele. A lepo sam mu rekla: „Trebaju mi slatke za bebu, nemoj da se zezamo“. A on meni: „Slatke su ko med, nisu one od kojih se skupljaju usta“. Blago je reći da se skuplja celo lice u neki vakuum, a ne samo usta.

plums lola

Razmišljam o tome kako me osim nje u ovim danima i mesecima malo šta pokreće i razdrmava, a što je u ravni apokalipse kada živiš od pisanja. Prelistam ja štampu, vidim ja da se Vučić i dalje igra valjano, da naziva ljude ološima, da drži privatni teatar, da su mu konferencije za novinare najbolji afrodizijak, da posle verovatno ljubi sebe u ogledalu, možda i po telu. Vidim da se i dalje ubijamo, silujemo, varamo, krademo. Vidim i da se Darabubamara navodno razvodi, i da Kaja Ostojić pokazuje dupe na nekim plažama, i da se svašta dešava u svetu starleta. Ali, me sve ovo ne pomera kao nekad. Ne na istim nivoima.

Sve se nekako suzilo.

Od ogromnog kruga koji je u svoj prečnik usisavao i bitno i nebitno, sada se u tom krugu nalazimo ona, muž i ja, i još dva, tri najbliža čoveka na koje mogu da se oslonim. To je krug ljubavi i podrške i izvan njega ostaju svi oni koji bi to mogli da poremete, koji nisu spremni da u njega unesu ljubav. Trudim se kao novopečena majka da izvan kruga ostavim sve one ljude koji su mi nekad tako vešto sisali krv, da to nisam ni primećivala dok ne bih uradila analizu, pa saznala da sam malokrvna. Izvan kruga ostaju sve gluposti, devijantnosti i njihovi promoteri. I oni zajedljivi, i licimerni, i oni koji mogu, a ne žele da mi pomognu. Oni koji vide da se raspadam od posla, al puštaju da se raspadam. Ni to me sad ne dotiče.

hands-slider-980x444

 

Jeste pre tri meseca, tada sam gorko plakala, htela sam i da se razvedem iako muž nije bio kriv (al je bio najbliže). Tada mi je moj dragi prijatelj, urednik jednih dnevnih novina rekao mudru stvar: „ Ko ti pruži pomoć, kažeš hvala, ko je ne pruži ti opet kaži hvala, ljubim ruke“. I to je to. Ovo sa krugom i njegovim otvaranjem i zatvaranjem je jako važno za svaku ženu koja je odnedavno postala majka.

Ona mora da iscrta taj neki zamišljeni krug oko sebe u kom će imati mir, razumevanje, podršku, ljubav, vreme za sebe, za sebe i bebu, za privikavanje, za prihvatanje svih promena koje su stigle.

U njemu nemaju šta da traže ljudi koji će joj uzimati potrebnu energiju i vreme, oni koji će joj deliti suvisle savete, postavljati glupa i uznemirujuća pitanja, oni koji je neće razumeti, koji će je trošiti i na bilo koji način odvlačiti pažnju u krivom smeru. Jer koga sa bebom zanima što se komšija i komšinica razvode, što je neko operisan, koliko mu je rak tela pojeo, zašto je neko dobio otkaz ili pobegao u Bosnu. Da je nasmeje, da je malo odmeni, da provoza bebu i pokloni joj tako 48 dragocenih minuta da opere kosu, odseče i nalakira nokte, raširi veš ili samo sedne uz vruću kafu i ćuti, to bi bilo sasvim dovoljno, to bi bila najbolja pomoć.

Promenila sam se. Žena se promeni kada rodi.

Moje oči više ne gledaju na isti način i ne vide stvari koje bi mi ranije privukle pažnju. Ne slušam i ne čujem kao pre. Sve što je ranije moglo da stigne do uva, sada je kilometrima udaljeno od njega. I ukus se promenio. Nekad bljutave stvari, sada su prilično slatke i obrnuto. I telo drugačije reaguje. Svaki dodir može biti troduplo bolniji i petoduplo nežniji, zavisi. Vreme ne teče na isti način, niti ga ja merim kao pre. Trideset slobodnih minuta sada curi kao nekad minut. I onda usplahirena kako da ga najbolje iskoristim, stignem negde na pola puta. I popila bih kafu, i raširila bih veš, i pročitala bih stranicu knjige, i otišla bih u šetnju, i sredila bih kosu, i oribala pod, i pogledala tri minuta omiljene serije.

lola tepih

Pre neki dan bili smo u prodavnici tepiha. Nikada ih nisam posebno volela, lakše mi je bilo da prebrišem go pod, ali sada imam puzajuću bebu i želim da joj omogućim da istražuje na kolenima i rukicama, uzduž i popreko. Prodavac me poznaje. To je onaj isti čovek koji mi je nekoliko puta menjao laminat (krsteći se), jer sam bila do bola neodlučna, jer sam želela da stvorim savršen prostor za sebe i muža. Tepih sam izabrala za 8 minuta, uključujući i plaćanje. Rekla sam mu zbunjenom: „Pakujte, pa da bežim negde da popijem kafu, kad sam već rezervisala babu na sat vremena!“.

Juče smo joj tražili haljinicu za krštenje. Obilazili smo prodavnice, gledali, zamišljali je u svakoj, otopili se držeći ih u ruci, uparivali trakice, čarapice, izabrali konačno, i bili presrećni zbog toga. U jednoj od njih videla sam sunčane naočare, lenonke, sada su aktuelne, snižene su, probam ih, lepo mi stoje, kaže muž daj da ti ih kupim, kažem nemoj, pa on ajde, pa ja nemoj i tako dok me nije ubedio. Stanem u red. Devojke preko ruku drže tone snižene garderobe, torbice, mokasine, drago im što će da se ponove.

Ja držim one lenonke i prebiram po glavi sledeće „imaš već dvoje sunčanih naočara, šta će ti ove. Ok, jeftine su, ali zar ti ne treba i korektor, i maskara, i ona krema za ekcem, i sad će krštenje, bolje kupi ešarpu za crkvu, i zašto uopšte da kupuješ bilo šta, ništa ti ne fali, nisi gola bosa, a oni bodići su baš lepi, i išli bi joj uz one helankice, i jao kako će biti slatka u tome“.

I napustim red.

lola bodiji

Bio je previše dug za neodlučnu mamu. Čini mi se da sam za ovih devet meseci vaskrsnula na sebi svu onu garderobu od koje sam davno digla ruke i spakovala je za Crveni krst. Danas moja kuća liči na igraonicu, ponekad na mesto udara atomske bombe, a koliko sam se trudila da u nekim ranijim godinama od nje napravim kutak u kom se piše, umetnički diše, pod konac uredan i zategnut. Sada vlada haos. Zid je umazan brokolijem, isti onaj koji smo pažljivo krečili za njen dolazak, za dobrodošlicu. Stajemo na gumene patke. Češće se čuje kva kva od bilo kog drugog zvuka. I koliko god da briskam i klečim i čistim, sve jako brzo dođe u stanje posle zemljotresa.

Ali znate šta? Ovo je sada dom, a nekad je samo bio prostor za život, za prenoćište, za poneko retko druženje, za dumanje o smislu življenja. Sada ko god da ovde uđe na licu mesta može videti život, uzburkan među četiri zida.

Sklonila sam suvenire, izbacile tabure, fotelju, napravila prostor u kom ona treba da se oseća komotno i dobro i nesputano. Promenila sam se. Možda mi fali inspiracija, možda i nije vreme da o bilo čemu drugom pišem i pričam. Možda će ovo da traje. Možda nikad ne prestane. Ali, ono što osećam kao nikada do sada jeste neka čudna snaga i neverovatan osećaj slobode. One slobode da odem ako želim, kada god to poželim, da izbacim nepoželjne ljude iz svog kruga, da im kažem odjebite, ne zanimaju me vaše priče, da primim neke nove, vedre, nasmejane, da zaćutim kad mi se ćuti, da se ne pravdam, da radim šta želim.

Sada kada imam najvrednije u svojim rukama ne jurim za srećom, jer ona je tu. Mogu i do kraja sveta, mogu i do obližnje šume. Nema suludog traganja za smislom, pokušaja da ramovima za slike, bojom zidova, nameštajem ili lepo sređenim prostorom pronađem sklad u sebi. Jer ona, on i ja smo sklad. I sve dok budem radila stvari koje me čine zadovoljnom, i ona će biti zadovoljna.

family_circle_of_love_statuette-rfcceab8d0ec74217bee005ea3865302b_x7saz_8byvr_512

O toj slobodi pričam. Pa čak i ako to podrazumeva radikalne promene i ostavljanje nekih ljudi i događaja van kruga.

Jer moj krug je moj svet, njen svet, iscrtan tako da nama u njemu bude dobro.

Pročitaj još

Od iste osobe