Hrabra Lola

Ne tjerajte ga od sebe. Nije kriv za vaše ožiljke.

Ima tome i tri godine skoro. Danas se smijemo kad spomenem da sam ga prvo otjerala od sebe. Izdržala sam čak dan i po zajednički, da mu kažem da nećemo biti ništa ozbiljno.  Kad je rekao OK, okrenuo se i…

Ana Kotur

Ima tome i tri godine skoro. Danas se smijemo kad spomenem da sam ga prvo otjerala od sebe. Izdržala sam čak dan i po zajednički, da mu kažem da nećemo biti ništa ozbiljno.  Kad je rekao OK, okrenuo se i otišao, plakala sam najboljoj prijateljici. Tulila u nedogled da ja ne mogu TO, da ja ne znam TO, da nisam za TO, i da meni TO nije TO.

Smijala sam se od prve s njim. Na crtić koji oboje obožavamo, na knjige koje je ostavio da bajke iz naših djetinjstava čita još neko i na završavanje rečenice koje je preraslo u: “Znam, čučim ti u malom mozgu”. I ono što nisam znala, trudio se da me nauči.

A ja sam se trudila da budem vamp žena, da pokažem da ja mogu i bolje i snažnije i da me ne dotiču te male ljudske stvari. Sto puta sam ponovila da masa nekih stvari, koje je predlagao, i nije za mene. I povrijedila sam ga. A onda je počelo traženje mojih mana koje sam se trudila da sakrijem i nisam baš dobro prošla. Suočavao me s jednom po jednom. Jer je tako moralo.

Odbijala sam ih. Svađala se. I Izgubila. A opet našla, u pustom danu, u kojem ne okrene broj da pita šta sam danas isplanirala, u kojem ne ponovi da ćemo sjesti i preći sve što me interesuje nakon njegovog posla, jer nisam baš sigurna da sam ubola poentu, jer ga nije bilo da ja ponovim da ga volim i samo da tražim vrijeme da odbolujem.

Nakon mjesec i po žučne borbe s nečim čemu nisam znala ime, pustio me dovoljno blizu da se pozovem na sve dobre stvari koje smo prošli.

“Znaš, ne znam kako ćemo ovo”, kaže.
“Znam, po to sam i došla”, odgovaram.

Više od godinu i po dana kasnije, otkrila sam i zašto je moralo tako. Loš mi je dan. Noga me boli. Nervira. Putovala sam satima. Sjeda na krevet pored mene i skida čarapu. Kaže da skinem hlače, da me izmasira. Niko nikad nije to uradio. Meni baš nije pravo. Nikako mi nije pravo, ali popuštam jer ćutimo i shvatam da ne želi da pokreće raspravu, pušta da tempo ide sam od sebe.

Peče me svaki dodir, trne kao kad stane cirkulacija pa utrnuli dio sebe dodirnete. Razlika je što ja gledam kako on dodiruje nešto što ja skoro pa nikad nisam dodirnula. Ni pred pregled, ni kad po automatizmu obuvam čarape, ni kad poslije kupanja nanosim losion za tijelo. Nikad. Ponekad, po instinktu, podmetnula bih onu jaču stranu, jer, zaboga to je moja slabija noga.

12274506_10206873768714368_8192156527615741527_n

Ćutimo. S vremena na vrijeme me pogleda, ali ne odustaje. Ja bih najradije pobjegla iz sobe.

Masira onaj moj drveni rub stopala, vanjski, i onu kesicu koja se skuplja godinama na sredini tabana, od nepravilnog hoda. Muka mi je, iako ne boli. Više je kao kad nešto što sedmicama držite u gipsu prvi put dodirnete. Kao utrnulost jer bus nije baš toliko komotan koliko vam se činilo, a ni vi nemate 18 da idete na ekskurziju i ne osjetite tegobe.

Rukama prelazi potkoljenicu s gornje strane. Pratim pogledom i prebrojavam ožiljke. Ima nekih udubljenja na kosti, mora da sam se negdje ipak uspjela udariti. Nekoliko malih ožiljaka na koži, od brijanja, usput zakačenh, jer je koža tu godinama osjetljivija. Nije lijepo, nisam to mazala i ostali su ožiljci. Zašto nikad svoju nogu nisam poštovala?
Moli me da se okrenem. Joj, sad će vidjeti da ne mogu da spustim stopalo na krevet, pa stoji pod pravim uglom stalno na dušeku. Peta mi je čudna.

I opet svaki dio stopala masira.

Mrzim ovu tišinu. Stvarno mrzim, jer sa svakim dodirom koji fizički pomaže, meni je sve lošije.

Prstima prelazi preko kože iznad pete, negdje na početku tetive. Želudac mi je u grlu i već mi je jastuk glavni saveznik. To što sam zagnjurila glavu u jastuk, ne pomaže puno. Koliko mora moja noga biti tanka da mu pola prsta stane na širinu lista? Da prstom na najširem dijelu lista pređe preko nje? Ne znam. Opet nisam radila dovoljno vježbi, garant je zbog toga opet tanji list. I opet se pitam je li ovo stvarno prvi put da osjetim svoju nogu?

13241358_1161039117292063_8319106529305297257_nSve i jednu liniju ožiljka je prošao. Odavno je izgubio boju. Stopio se, malo svjetliji od ostatka kože. Ne sunčam se. Jedva me nagovorio da odemo na bazen prošle godine. Sjedi i ćuti i ne radi ništa.

Ne mogu još da se okrenem. I kad kažem hvala, reci će mi: “Ništa”, a ne zna da je daleko od ništa.

Poljubio je ožiljak. Trinaest puta za trinaest kopči. Ona rupica od drena je odavno ružna fleka. Ima dvije- tri tačkice.

Iz sve snage sam gurnula glavu u jastuk i počela da plačem. Za sve one dane kad sam umjesto suknje obukla hlače, za svake čizme koje nisam mogla obuti jer bi na lijevoj nozi izgledale kao komad lošeg i preširokog materijala, za sve štrample koje su se zasukale na lijevoj nozi i čitavu noć me maltretirale, za svako trčanje po pijesku koje nisam mogla sebi priuštiti, za svaki bol na promjenu vremena, za svake baletanke koje se nakon pet nošenja iskrive, za svaki put kad mi je urastao nokat.

Za ono pitanje: “A ti baš i nisi za štikle?”, nekoga ko je bio dovoljno bitan da obujem štikle i pokušam proći Gospodskom dok ga držim pod ruku, pa u procjepu pločica izvrnem zglob. Nekoga ko je išao prebrzo, ko nije znao hodati udvoje i čije su riječi dugo pekle, a ja ih gurala u okvir onog nečeg našeg, što nikad nije izašlo među ljude.

A najviše jer je neko volio nešto moje što se meni nije sviđalo. Zato što je volio ćutanjem, jer je liječilo. Jer nije moralo biti rečeno. Jer je tu. Jer nije odustao.

Ne tjerajte ljude koji su došli da ostanu s vama i žive s vašim ožiljcima. Možda ne biste bili isti bez tih ožiljaka, možda te ljude ne biste ni sreli. Svejedno, oni nisu krivi za vaše ožiljke.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije