Lole iz komšilukaO događajima

Oktobar u Kragujevcu nosi poruku: Život pobjeđuje

Danas je rođendan mom tati. Rođen je 21. oktobra 1941. godine u Kijevu, malom selu kod Batočine, na 30 kilometara od Kragujevca. Rat je mog dedu zatekao na služenju vojnog roka u Kraljevoj gardi u Beogradu, a babu u porodičnoj…

Redakcija

Danas je rođendan mom tati. Rođen je 21. oktobra 1941. godine u Kijevu, malom selu kod Batočine, na 30 kilometara od Kragujevca. Rat je mog dedu zatekao na služenju vojnog roka u Kraljevoj gardi u Beogradu, a babu u porodičnoj kući Milićevića u Kijevu, gde se udala tri godine ranije i gde je čekala da joj se muž vrati iz Garde, kako bi nastavili zajednički život u Kragujevcu. Gde je deda već radio u Vojnotehničkom zavodu. Tamo se zaposlio pošto je završio zanat kod sarača Lukića u centru Kragujevca, u ulici koja se danas zove po Loli Ribaru.

Prvo dete im je mrtvorođeno. Bremenitost sa drugim detetom je baba otkrila kada se rat već zahuktao, a deda, zbunjen raspadom Vojske tadašnje Jugoslavije, na belom konju pobegao iz bombardovanog Beograda i dojahao u Kijevo. Njegov strogi otac Stanimir, umesto sreće što vidi živog sina, zapanjeno je uzviknuo: “Niko naš nije jahao belog konja! Mi smo siromašni, ali pošteni. Odmah da ga vratiš”.

I deda je, uplašen, odjahao nazad za Beograd. Tamo pustio konja i peške se vratio u Kijevo. Usput je sretao beskrajne kolone raspušene vojske, ljudi koji su bežali od bombi, žena i dece u zbegovima. Vratio se, da nastavi sa nadničenjem na bogataškim njivama, od čega su Milićevići u Kijevu živeli. Siromašno, ali pošteno, što bi rekao moj pradeda Stanimir.

garda-02“Zbrka je bila velika, pometnja u narodu, ali nas se sve to nije mnogo ticalo”, pričala mi je baba. “Živeli smo kao i do tad, nadničili i radili oko kuće i tek ponekad bi neko doneo glas da se nešto desilo. Neki su odlazili u partizane, neki u četnike, ali nije se o ratu mnogo govorilo. Imalo se posla, došlo je leto, moralo je da se radi”.

Prvo dete im je mrtvorođeno. Bremenitost sa drugim detetom je baba otkrila kada se rat već zahuktao, a deda, zbunjen raspadom Vojske tadašnje Jugoslavije, na belom konju pobegao iz bombardovanog Beograda i dojahao u Kijevo.

Njoj je stomak bivao sve veći, ali je to nije poštedelo rada na njivi. Nadala se da će Bog biti milostiv, da će drugo čedo biti živo i zdravo. Došla je i jesen, kupila se letina… A onda, 19. oktobra, Nemci su upali u selo i krenuli da odvode muškarce… Pradeda Stanimir je svojim sinovima, mom dedi Milanu i njegovom bratu Časlavu, naredio da se sakriju u plastove sena. Video je da se sprema zlo i pokušao da zaštiti svoje sinove. I oni su ga poslušali.

kragujeva-02Toga dana Nemci su odveli sve mlađe muškarce iz Kijeva, koje su uspeli da pronađu. I streljali ih u Batočini. Neko iz sela im je rekao da su se mnogi sakrili. Pa su se vratili 20. oktobra i opet pokupili one koje su pronašli. Deda i njegov brat su, opet, bili dobro sakriveni. Ali, ponovo je neko (baba je znala i ko, ali nikada, nikada o tome nije htela da priča) prijavio da su kod Milićevića sinovi sakriveni. I Nemci su ponovo došli 21. oktobra. Na ulazu u kuću dočekao ih je prvi plač tek rođene bebe. Već su počeli pretes dvorišta kad ih je zapovednik zaustavio. Pomilovao je bebu po glavi i naredio prekid potrage.

A onda, 19. oktobra, Nemci su upali u selo i krenuli da odvode muškarce… Pradeda Stanimir je svojim sinovima, mom dedi Milanu i njegovom bratu Časlavu, naredio da se sakriju u plastove sena. Video je da se sprema zlo i pokušao da zaštiti svoje sinove. I oni su ga poslušali.

Tako su se spasili moj deda Milan i njegov brat Časlav. Moj otac Miodrag rođen je prevremeno, kao nedonošče i istog dana su ga krstili i probušili mu levo uvo, protiv uroka.

Oktobar u Kragujevcu za mene je uvek podsećanje na zlo u ljudima. Na neobjašnjivo i neiskazivo zlo, na zlo onih koji su pucali, na zlo onih koji su potkazivali. Na zlo koje nema naciju, nema lično ime i prezime, nema odredište, na zlo koje ljudi nose u sebi i koje je njima samima veća kazna no žrtvama.

Oktobar u Kragujevcu za mene je poruka da život pobeđuje. I da ga treba slaviti, jer život je jedini način da se sa zlima boriš.

Preneseno sa bloga Katarine Milićević.

Pročitaj još

Od iste osobe