Ljudi s olovkamaRazno

Aleksandra Birta: Jedna rečenica je dovoljna da vam promeni pogled na celokupan život

Sećam se da sam za vreme puberteta bila puna te neke mladalačke tugaljivosti i razočaranosti. Znate onu prenagalešnu osetljivost na svaku reč i tuđi postupak, pa nakon toga prepuštanje lavini osujećujućih pitanja. Kako je mogao to da mi uradi? Zar…

Ljudi s olovkama

Sećam se da sam za vreme puberteta bila puna te neke mladalačke tugaljivosti i razočaranosti. Znate onu prenagalešnu osetljivost na svaku reč i tuđi postupak, pa nakon toga prepuštanje lavini osujećujućih pitanja.

Kako je mogao to da mi uradi?

Zar ne zna koliko me je povredio?

Da li će život uvek biti ovako težak?

Je l sam ja to najnesrećnija osoba na svetu?

Pa imaš osećaj kao da se iznova maksimalno trudiš, a drugi ljudi i život ti uzvraćaju nepravdom.

Izađoh ja nekako iz puberteta, upisala sam potom studije psihologije i dosta ojačala po pitanju samopouzdanja i ljubavi prema sebi. Međutim, tu i tamo i dalje je provejavala ta ideja o mojoj “zlosrećnoj sudbini”.

Sve dok nisam razgovarala sa NJIM. Za potrebe ove priče zvaćemo ga Milan. Iako mi je bio predstavljen kao čovek “sa baš tužnom životnom pričom”, nakon tog jednog našeg kontakta samo jedno je bilo sigurno:

Pričala sam sa najsrećnijim čovekom u gradu.

On i žena su sa detetom izbegli iz Bosne. Sa diplomom srednje škole, par kofera i skromnim očekivanjima. Ubrzo su se skućili i počeo je da radi u nekom gradskom preduzeću.

„Nismo imali puno, ali koliko ljudi nije imalo ni to.“

girl-1733341_960_720

Ćerka je inače rođena sa Daunovim sindromom. Jednog dana su je odveli na rutinsku operaciju krajnika, koja se završila njenim potpunim gubitkom sluha. To je samo još dodatno uticalo na njen dalji mentalni razvoj, te je ona do danas završila samo specijalne škole i sa svojih 20 i nešto funkcioniše na nivou umerene mentalne nedovoljne razvijenosti. (Kasnije je saznao da to nije bio usamljeni takav slučaj u gradu u to vreme. Navodno je glavni orl doktor tada bio čovek nemačkog porekla koji je mrzeo Srbe, pa se preko dece svetio našem narodu u tom periodu huktanja rata, dok nije zauvek pobegao u svoju domovinu.)

„Ali, to sad nije ni bitno. Moja ćerka je jedno divno dete i ja je volim najviše na svetu. Nisam nikada imao potrebu za nekakvom osvetom.“

Došlo je i bombardovanje, pa je i prošlo. Sudbina je htela da je zračenje od ostataka bombi bilo najjače baš u kraju u kom su živeli, te je supruga iznenada obolela od galopirajućeg raka. Doktori su mu rekli da joj predviđaju još samo par meseci, ali je on odlučio da joj to ne kaže, što je zamolio i njih. Zamislite čuda – naredne tri godine njen rak je stagnirao. On joj je govorio kako rak nije maligni, ubedio ju je da pije petrolej i svakodnevno je razmišljao o tome kako da je uveseljava i da joj diže energiju.

„Jednom smo se tako vozili  i videli smo divan zalazak sunca na Dunavu. Stali smo i zapevali oboje na sav glas, kao tinejdžeri.“

Žena je nekako ipak saznala istinu o svojoj bolesti, odustala je i posle par nedelja i umrla.

On je i to prihvatio.

„Tugovao sam za njom, ali i to je prošlo. Znam da sam dao svoj maksimum da je održim u životu. Ja sam sada zadovoljan penzioner. Moja ćerka je meni sve. Zbog njenog stanja ona će uvek biti moje malo dete koje mi donosi najveću sreću. Meni ništa više od toga ne treba!“

image-67

Tada sam bukvalno zanemela u poniznosti pred njegovom skromnošću i vedrinom. Ceo taj naš razgovor u trenutku mi se sažeo u onoj čuvenoj rečenici Oca Tadeja: „Kakve su ti misli takav ti je život!“ Ubrzo nakon toga sam na psihoterapijskoj edukaciji to otkrovenje uobličila u malo detaljnijoj izreci:

„Nismo mi uznemireni ljudima i događajima samim po sebi, već svojim pogledom na njih.” Epiktetus

To je to. To je rečenica koja sve kaže!

Koliko samo često energiju trošimo trudeći se da izmenimo ponašanje drugih? Ili da neka životna događanja usmerimo ka našim očekivanjima?

Pa se rastužimo kad to ne ispadne onako kako smo želeli. I to je ok. Tuga je zdrava. Ali, nije ok  optuživati druge i kriviti život za naša sopstvena osećanja. Mi smo gospodari svog života, te smo mi ti koji odlučujemo kako ćemo misliti i kako ćemo osećati. Iako je to ponekad teško prihvatiti, kad razmislite „hladne glave“ shvatićete da je tako.

Ja sam se takvom životnom stavu ranije često protivila, i nisam dobro prolazila.

Nemojte biti kao Saška.

Budite kao Milan.

Zadovoljavajte se sitnicama, ali tražite i više. Želite ponekad nemoguće i nadajte se da ćete baš vi to da učinite dostižnim. Ako u tome ipak ne uspete – ne očajavajte, već gledajte šta možete da promenite.

Budite tužni, ali ne i depresivni.

Budite razočarani, ali ne i doživotno povređeni.

Da li je to Marfi ili nekakva životna ironija, ali tako je.

lepo-je-i-neophodno-nesto-zeleti-to-nas-cini-zivim-ali-kad-to-isto-mi-zahtevamo-vrlo-je-verovatno-da-ce-nam-lako-iskliznuti-iz-ruku

U redu je da nešto smatramo potrebnim, ali ne i neophodnim. Dok god to imamo u vidu,  život će nam biti sladak. Čak i pored svih nedaća koje nam priređuje.

Ja već dugo tako razmišljam. Već dugo sam kao Milan. I da vam kažem nešto – život mi je mnogo lepši, sa sve kiselo slatkom višnjom od gore. Jer u stvarnom životu uglavnom samo takve i postoje.

Pročitaj još

Od iste osobe