Ljudi s olovkama

Andrea Aleksić: Opancima po svijetu

Dolaskom novih generacija i razvojem moderne tehnologije tradicionalne rukotvorine i zanati polako padaju u zaborav. Ipak, postoje i oni koji se još uvijek trude da održe tradiciju i sačuvaju sjećanje na proizvode nastale u narodu. Jedna od čuvalaca kulture i…

Ljudi s olovkama

Dolaskom novih generacija i razvojem moderne tehnologije tradicionalne rukotvorine i zanati polako padaju u zaborav. Ipak, postoje i oni koji se još uvijek trude da održe tradiciju i sačuvaju sjećanje na proizvode nastale u narodu. Jedna od čuvalaca kulture i tradicije je i Mira Čalović Jalić, jedini registrovani opančar u čitavoj Bosni i Hercegovini.

Na ideju da ručno pravi opanke došla kroz projekat Turističke organizacije opštine Laktaši koji je podržan od UNDP-a, a čiji je cilj bio pokretanje nekog starog zanata. Od sedam zainteresovanih koji su se prijavili na obuku, gospođa Mira je jedina koja se nastavila praviti opanke. Kako i sama kaže, veliki je kreativac i projekat koji joj je u početku predstavljao izazov, postao je pravo zadovoljstvo.

„Ja inače volim rukotvorine i veliki sam kreativac. Počela sam od slastičarstva, bila sam majstor ra ukrašavanje torti prije 30 godina. Od toga je sve krenulo, pa heklanje, vezenje, štrikanje, pletenje  na kraju je došlo do opanaka. Kada smo završili obuku dobili smo diplome od Zanatske komore RS i projekat se nastavio tako što je jednu osobu trebalo prijaviti da radi opančarstvo kao kućnu radinost. Kolegica je pitala mene i nisam bila sigurna na početku da li ja to mogu, prvi put sam se susrela sa tim. Bila sam skeptična, ali sam pristala“, objasnila je.

Mira Čalović Jalić je kroz projekat u početku dobila nešto novca da kupi alat i kože koje su joj bile potrebne za prve opanke. Iz Turističe organizacije su joj posudili nekoliko kalupa koji su osnova u ovom poslu i bez kojih se ne može raditi.

zena-opanci

„Kalupi postoje od broja 17 do broja 48. Iz Turističke organizacije su mi posuđivali sve što su imali i dan danas su uvijek tu da mi pomognu. I sada imam neke njihove kalupe jer nisam u moguđnosti da kupim sve jer su jako skupi. Proizvode se samo u Jagodini i ja sam tri puta išla u Srbiju da bi svaki put kad skupim nešto novca kupila dio materijala i kalupa“, dodala je ona.

Od kad je počela da se bavi opančarstvom Mira je radila sve sama, osim đonjenja. Kako kaže, ne zna da đoni, pa joj je taj dio posla radio jedan obućar. Obzirom da nije bila zadovoljna njegovim radom, uključila je mlađeg sina u posao.

„Pošto imam sina koji je nezaposlen trudila sam se da ga privučem  da radi sa mnom, pa mi on sada siječe sve trake, đon, a kako je dugo godina radio kao vulkanizer ima iskustvo u radu sa gumom, predložila sam mu da on radi i đonjenje. On me je pitao:“ Znaš ti mama koliko alata meni za to treba?“, a ja sam mu rekla, ajde ti meni stavi na papir šta ti sve treba i ja ću ti kupiti. Tako je i bilo, a pošto imamo podrum on ima i svoj radni prostor i sada ne trebam brinuti više o tome, jer on radi baš precizno“, tvrdi gospođa Mira.

Pomoć od sina uvijek joj je dobrodošla i na njega se može osloniti u svakoj situaciji. Trenutno ona  i njen sin pripremaju narudžbu od 51 par opanaka za KUD Mladost iz Beča.

„On meni pripremi sve i ja sastavljam opanak i pletem. Ja ću razviti posao, koji sam i sada dosta razvila, jer su moji opanci već otišli na svih 7 kontinenata za godinu i nešto dana, a on poslije mene može da nastavi. Izlagala sam Lincu, u Sarajevu, Bijeljini, Banja Luci više puta i na mnogo drugih mjesta. Ja radim šest standardnih modela opanaka koji se uzimaju za folklornu igru, ali pored toga radim i spoj modernog i tradicionalnog, gdje pravim dječije opanke, opanke za krštenja, bijele za svadbe, crvene, plave, zelene, crne, u svim bojama. Dodam i poneki detalj i to privlači pažnju“, objasnila je ona.

zena-sa-plaketom

Ove ručno pravljene opanke moguće je pronaći na devet prodajnih mjesta u Banjoj Luci i Laktašima. Jedan par dječijih opanaka košta 20KM, dok su za odrasle oko 45KM. Opanke gospođe Mire na scenu iznijeli su i mnogi folkloraši. Prvi od njih bili su iz KUD-a Soko iz Minhena za koje je ona napravila čak 71 par. Tu si i folkloraši KUD-ova ispod Kozare, iz Prnjavora, Banja Luke i drugi.

U periodu od godinu i po dana iz kreativne radionice Mire Jalović Čalić izašlo je preko 600 opanaka u koje su uloženi posebna pažnja i trud.

„Ja bih voljela da ljudi shvate da to nije komad papira i ja samo isiječem i to je to. Ovo je nešto za šta je potrebno vrijeme. Moraju stajati u kalupu preko 24h da imaju pravi oblik. Postupak pravljenja opanka teče tako da se iz velikog komada kože isijeku oblici i trake. Koža za đon je veoma kruta i potapa se u vodi par minuta da omekša. Zatim se buše rupe okolo gdje se plete, tako se trakama pravi prvi oblik. Trake su od tanje kože, kad njima napravim prvobitni oblik, opanak stavim na kalup, učvrstim ekserima i pletem dalje. Na kraju stoji u kalupu i poslije toga se skida sa kalupa, stavlja se kaiš i onda ide na đonjenje“, ispričala je gospođa Mira.

laktasi-opanci

Dodala je i da se zaradom od ovog posla ne može pohvaliti jer je materijal veoma skup i sve što zaradi mora ponovo uložiti. Takođe, obaveze koje ima prema državi, obzirom da je prijavljena, iziskuju veliki dio njenih prihoda.

„Ja se od toga neću obogatiti, ali očekujem da za nekoliko godina imam platu. Normalno je da u početku moram ulagati i srećna sam i zadovoljna da se čuje za moje opanke. Ja sam zadovoljna sa ovim što radim. Ljudi su toliko srećni kad vide da to neko radi. Često su skeptični pa me pitaju jesam li iz Srbije, pošto ovdje niko ne pravi opanke. Ljudi me mole da ne prestanem nikada, pogotovo stariji, govore mi da svoje znanje prenesem na nekoga. Nadam se da ovo neće otići u zaborav i da će poslije mene neko nastaviti“, ispričala je ona.

 

Andrea Aleksić

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije