Ljudi s olovkama

Gorana Balančević: Drobljenje

Nisam znala da će se i ona pojaviti. To jeste bilo pravo iznenađenje. Za mene prijatno. Za njega ne. Iako je dugo nismo videli, ni on ni ja. Ja je jako volim. A on ju je nekada ljubio. Ona me…

Ljudi s olovkama

Nisam znala da će se i ona pojaviti. To jeste bilo pravo iznenađenje. Za mene prijatno. Za njega ne. Iako je dugo nismo videli, ni on ni ja. Ja je jako volim. A on ju je nekada ljubio.

Ona me grli i ljubi u obraz, naziva me lepoticom i ne zna da ja znam. Naš zajednički prijatelj, koji mi je priredio iznenađenje, ni ne sluti da je meni ta priča ispričana. I svo četvoro sedimo uz muziku, jedemo čokoladne keksiće, pijemo sok, smejemo se, ćaskamo, ludo se zabavljamo…

Ja: Bla bla bla bla bla bla bla bla…

Ona: Da, da…Hahahahahah…(vrišti od smeha)…Bla bla bla bla…

Prijatelj: Aha, hahahah… ( umire od smeha) ….Blalaaaaa blllalaaa…

On:….- Tajac.

Ona: Bla bla?

Ja: BLA! Da! Hahaha… ( trudim se da vrištim i umrem od smeha) A bla bla bla…

Prijatelj: E, blablablabla…

On:…..-…..-Tajac. /Kašljucanje/….TAJAC.

 

I nastavljamo da blebećemo, vrištimo i umiremo i…prisećamo se…

troje-sjena

  • Kako si bila lepa u onoj narandžastoj haljini…
  • Osećala sam tvoj pogled na sebi cele večeri…
  • Plesala si nespretno i zanosno u isti mah…
  • Smrdeo si na pivo i duvan.
  • Nisam čekao da mi se nasmešiš, prišao sam ti…
  • Želela sam da mi zgrabiš glavu. I da me…
  • Poljubio sam te. I ti si se…
  • Sam. Se. Šale radi.
  • Lepo si mirisala i…
  • Koža mi se naježila. A srce…
  • …je lupalo jako…

 

JAKO. Mislila sam da će pući. Ona se trudila da bude vesela. I na njegova pitanja odgovarala je kratko. Sedela sam u njegovom  krilu i uhvatila mu pogled par puta.  Bio je upućen njoj. Bermudski trougao. To smo bili mi. I moja tesna soba postajala je sve tesnija. Možda jedino naš prijatelj nije obraćao pažnju na to. Pričao nam je jednu ratnu priču iz života svog rođaka i svi smo ga pažljivo slušali.

A u meni- oluja. Ko ovde protiv koga sada vodi rat? On protiv mene? Ja protiv nje? Ona protiv njega? Svi protiv prijatelja?

Šta ako se opet pogledaju? Mogli su da budu zajedno. A nisu.

Smršao je, ošišao kosu. Prolepšao se. Zapaža ona. On to potvrđuje. Prijatelj klima glavom i smeši se. Želim da mu je otkinem…

ruke-na-skulpturi

  • Divan si…Zašto nisi moj?…

Njena imaginarna replika se zariva u moj mozak i ostaje tamo do kraja večeri.

Želeli su da čuju moju poeziju i priče. Svidele su im se. Moje reči. Izabrala sam da im pročitam još jednu svoju pesmu  Poljupci u krivu:

Bio je njen.

I bio je divan.

I ja sam ga htela.

I on je to znao.

Jer ja sam to rekla.

I nije me zanimalo ništa.

Šta ko misli o tome.

On je to hteo.

Stajao je tu. Na ulici. Sa mnom.

Prišao. Dotakao. Otišao.

Sledeće večeri sedeli smo.

On, ona i ja.

On ju je ljubio.

Ja sam gledala.

Hteo je da me ljubi.

Nisam dala.

Htela je da me ljubi.

Ja sam to znala.

Nju nije zanimalo ništa.

Šta on misli o tome.

Ona je to rekla.

I ja sam to htela.

Bila je divna.

I bila je moja.

noge-na-kamenju

Piljila sam u njeno lice. Njeno lice. Piljim u njega. Da li ima suza, gneva, očaja, bola, pakosti, prkosi, leda?

Prijatelj je uzbuđen, govori da je to moja najbolja pesma. On ćuti. Zna on tu pesmu. Možda napamet.

Minut ćutnje. Možda je pesma to zaslužila. A možda smo i mi.

Nastavljam da istražujem. Njeno lice.

Prijatelj govori o svojoj bivšoj devojci, ona se čudi njegovim rečima, pravi čudne grimase da ne bi morala da komentariše čudnu poeziju…i čudno namešta usne.

Možda on opet želi da ih oseti?

Prijatelj napominje mesto iz koga je on. Ona razgoračuje oči –Stvaaaarno?!

Možda on želi da uđe u te oči?

Ona uzima kolačić i razmazuje mrvice prstima.

Te ruke…te ruke možda on želi da voli.

Gledam u njene grudi, noge, obrve, ramena…

Možda ga sve to uzbuđuje? Da li da ga dotaknem, da se uverim? Razuverim?

Ona govori kako ide na takmičenje u pevanju i hvata se za vrat.

Možda on nju želi da zadavi?

Ima svetliju kosu, za koju nijansu tamniju kožu, plave oči, naočari koje joj dobro stoje, lepše zube, mio glas i nežnija je od mene.  Ali ja imam lepši nos. Ali ja imam lepši nos. I bradu i nos.

  • Divna si…Zašto nisi moja?…

Nova replika mi drobi mozak. I do sada je tu. Ona je lepša od mene. Nije. Jeste. Nije. Jeste?

On je otvorio prozor, da se provetri soba i  moja crna spavaćica od satena zalepršala  je pod naletom vetra pred njenim očima. Dotakla ju je. Da li je zamislila sebe u njoj? Da li je poželela da je njoj on to kupio za rođendan? Da li su se njegovi tragovi prstiju zalepili za njene , kao smola?

Njoj je smešno što želim da  nosim spavaćicu na ulici, kao haljinu. Prijatelj je oduševljen tom idejom. On ćuti i gleda u raznobojne pruge na mom tepihu. Prijatelj para pruge. Govori kako svoju bivšu mrzi i obožava u isto vreme.

Ona kaže da je to Ljubav.

On misli da je to Ljubav.

Možda se i njih dvoje obožavaju i mrze?

Možda je to…To.

Nisam pokazala svoju potištenost. Ugušila sam sebe. Isključila svoj izdrobljeni mozak. Ljubim ga u glavu, on se pretvorio u kamen. Oni žure na bus, on želi sa njima. Jedva je čekao da izađe. Na pravi vetar. Ovaj sa terase je polovičan. Nije mogao da podnese nas dve zajedno na jednom ovako tesnom mestu.

I opet se svi grlimo i ljubimo.

Moja pesma o ljubavnom trouglu joj se sigurno nije dopala. Slagala me je. Vešto izbegla ocenu. Ne voli ona broj tri.

Stojim na vratima svoje sobe koja je poprimila veličinu mišje ruke. Mašem i mašu mi.

Njemu šaljem poljupce. On mi samo maše. Nema osmeha na njegovom licu. Pozdravlja me

kao  mehanička lutka. Smrknut. Ubrzava korak. Da ih stigne. Nestaju. Prvo prijatelj, potom ona, pa    on.

 

Ostajem sama i gušim se.

 

Gorana Balančević

Pročitaj još

Od iste osobe