Lole iz komšilukaO događajima

Kešanski: Gledam kako proslave detetovog 1. rođendana sve više naliče svadbama

Ček, ček, pa još samo dve nedelje! A kao da sam je juče nosala po porodiljskoj sobi guzovima i bedrima stiskajući mrežasti uložak, panično razmišljajući zašto joj je čelo modro, zašto ima taj neki nabor iznad nosa i na koga…

Jovana Kešanski

Ček, ček, pa još samo dve nedelje! A kao da sam je juče nosala po porodiljskoj sobi guzovima i bedrima stiskajući mrežasti uložak, panično razmišljajući zašto joj je čelo modro, zašto ima taj neki nabor iznad nosa i na koga li ga je „pokupila“, zašto baš na moju dojku mastitis, i groznica, i temperatura 40, zašto je lenja da sisa, zašto žmirka na levo oko…Hiljadu majčinskih „zašto“ i milion stručnih, rođačkih i komšijskih „zato“.

Evo me danas. Sedim i kucam ovo dok se u šerpama krčka krompirić, brokoli, šargarepa i kuva žumance od koka „mladica“ kako ih nazva komšinica od koje kupujemo domaća jaja. Grudi su mi dobro, još uvek je hrane. Curica spava na velikom bračnom krevetu. Pre toga je šetala po stanu, držeći se za moje ruke. Uči prve korake, lomi prstiće, upoznaje tlo pod sobom, srećna je, istražuje. Priča svojim jezikom uz ubacivanje tata, mama, baba, mau mau, vau vau vau. Divne je blede puti i tamnih okica. Nigde modrila, nigde žmirkanja. Kada čuje muziku, giba, svim delovima tela. Radosno dete.

I to je to, ono najvažnije, ono što svakog roditelja treba da čini ponosnim i srećnim u susret prvom rođendanu.

Ti prvi koraci, te čudne prve reči, prvi najtopljiji zagrljaj, osmesi, to je ono što daje elan da guraš i kad pomisliš „nemam ja više snage!“.

Elan imamo, ali nam poslednjih mesec dana „glavobolju zadaje“ proslava prvog rođendana.

Evo nas na mukama kako ga obeležiti, a ne napraviti feštu u kojoj su najčešće izgovorene reči tokom organizacije: prase, prasetina, pečenje, kupus, puška, živa svirka, ražanj, harmonika, trista gostiju, sala, hala, sarma, hala. Nikada nisam bila žena za fešte, pompu, preseravanja, formu. Mene zanima suština, oduvek. A u ovom slučaju suština celog slavlja, bar za mene, je da mom detetu bude lepo i prijatno, jer njen je Dan, i da iz sale ne izađe preplašena, uplakana, nervozna, iskidanog sna, preznojana od gužve, cike, ljudi koji je prebacuju iz naramka u naramak.

Ne volim velike skupove. Na našem venčanju nazdravljalo je petnaestoro ljudi. Na Srninom nedavnom krštenju isto toliki broj, prijalo joj je. Volim intimnost, toplinu, samo one najbliže kraj sebe u momentima koji su veliki i važni.

prvi-rodendan

Foto – Birthday Express

Gledam kako proslave detetovog prvog rođendana sve više naliče svadbama. Masa gostiju, među njima i onih koji nisu ni videli dete, ali su ih babe i dede nekad davno „zadužili“, pa je red da se ti isti gosti „oduže“ iliti revanširaju.

Kida se prasetina i slaže na velike ovale, viljuškama prebira krtina, kupus nehajno prosipa po stolnjaku, pevač zapomaže u mikrofon narodne pesme kao kad se onomad punoletnik slao u vojsku, neretko se zaigra i kolo. Uviđajnost prema malenom biću, koje apsolutno ne zna šta ga je snašlo, pokazuje se tako što se opija, ciči i vrišti tek kada ga baba odvede kući na spavanje. Sluđenog, prepunog senzacija koje će obrađivati narednih meseci.

Ok, neko će reći, šta si se uhvatila ovih „seljakana“ proslava, može to i kulturnije. Znam, može. Na tim kulturnijim slavljima često ćete videti torte sa sedam spratova, nasađene na balone, metnute na takozvane slatke stolove gde, eto novog trenda, u staklenim teglama uvijenim trakicama, složeni medenjaci, penaste bombone, gridine… Za dekoraciju stola se neretko angažuje čitav tim stručnjaka čija se cena kreće po nekoliko stotina evra.

Više fotografije slavljenika od prvog dana, keramičke figurice svuda su po stolu, baškare se, zvonce na kravi upareno je sa ramom fotografije, a on opet uparen sa šarom na mafinima…na stotine balona, nekih lizalica specijalno pravljenih za slavlje…

prvi-rodendan-proslava

Foto – Anders Ruff Custom Designs

Sve ovo roditelje, naposletku, košta i po nekoliko hiljada evra (za nerve neistraženo dovoljno). Nekoliko hiljada za par sati kojih se mališan neće ni sećati. Jer mališani u ovom uzrastu osećaju, oni ne pamte na način na koji mi to činimo. Za mališane je ovo dan kao i svaki drugi i uopšte im nije jasno zašto svi oko njih vrište, pevaju, štipaju ih, nosaju, zašto nisu u svojoj omiljenoj trenerkici, na kolenima, na podu stana koji poznaju ili u svojoj redovnoj šetnji po parku.

Slavlja će se sećati zahvaljujući jedino fotografijama, u čemu se ponovo preteruje pa roditelji u dogovoru sa fotografom prave foto sešn, gde se mališan izvodi po poljanama, odabranim i pogodnim mestima, namešta, obrće, doziva u pravcu blica, da bi fotografije bile „profi“ sa nasmejanim detetom na njima. Nakon foto sešna sa roditeljima, uglavnom sledi „svadbarsko“ fotkanje sa gostima.

Zbunjena šta činiti, kažem mužu: „Ajd pitaj ove tvoje s posla kako su oni organizovali proslavu“. Zove me i kaže: „Većina je pravila veliko slavlje. Ovaj jedan zakupio salu za svadbu, imao 200 gostiju sa živom svirkom, rekao kako je tako proslavio samo prvi rođendan, posle ih nije ni slavio“. I hop, eto greške! Svaki sledeći koji će dete sa godinama početi da pamti, on ukida. To znači da je jedino zbog svog đira i potrebe detetov rođendan proslavio kao svadbu!

Ima li tu nečega lošeg?

Nema, naravno.

Svako radi kako želi. Svako slavi kako želi. Neko ne može da zamisli ovaj dan bez velikog veselja.

Ali sam tužna, majku mu, što je sve intimno počelo da umire. Nestaje ono „u krugu porodice“. Žvaljaju ga nametnuti trendovi, na suvo. Sve je postalo takmičenje. Ako nemaš tortu od pet spratova da je pri tom okačiš na instagram kao da detetu rođendan slavio nisi. Kao da bez velikog slavlja, nisi dovoljno „velik“ roditelj. Kao da je ljubav nužno u velikom slavlju.

Nas ubi forma.

Njeni smo robovi. Sahraniće nas za koju godinu. Napeti smo, ne umemo više da uživamo istinski, opterećeni smo fotkanjem za virtuelni svet opterećeni šta će drugi da kažu, opterećeni ostavljanjem utiska. Mučimo često sebe, prenoseći to u konkretnom slučaju i na bebu koja da može najrađe bi rekla „mama, tata, bako, deko, ajmo kući da se ljuljam na konjiću, a vi se smejte i pevajte mi, dok jedete tortu“.

proslava-prvog-rodendana

Foto – Presh Toast Crowns

Ne čudi me sve ovo, mi smo oduvek bili skloni preterivanjima, i kad je rađanje i kad je umiranje u pitanju. Daće i ljudi koji bez predaha jedu na njima, dok se pokojnik još na vlažnu zemlju „prilagođava“ su fenomen o kom bi knjige mogle da se pišu. Al, nekom drugom prilikom.

Znate šta smo odlučili?

Budući da imamo mali stan, organizovaćemo ručak na obližnjoj Čardi, za nekolicu najbližih ljudi, na nekoliko sati. Fotografisaće nas iz nekog skrivenog ugla moj poznanik, divan dečko, majstor spontane fotografije. Pa neka dete, kad poraste, vidi ogoljeno, bez profesionalnog nameštanja, kako smo svi skupa tog dana izgledali. Bez udovoljavanja formi. I kako je mama ukrasila sto, i kakvu je to tortu napravila i od kojih dozvoljenih namirnica.

Bitno mi je da taj dan naša curica oseti toplinu ljudi koje poznaje, koji su učestvovali u njenoj prvoj godini bilo menjanjem pelena, vozanjem po parku, hranjenjem, maženjem, učenjem prvih reči. Bitno mi je da to budu ljudi na koje sam mogla da se oslonim kada mi je bilo najpotrebnije. Ne želim da širim krug.

Od kada sam dobila dete, neprekidno se stavljam u njenu kožu. To je najbolji način da je razumem.

Kada je u pitanju predstojeće slavlje, sasvim sam sigurna da bi mi rekla, samo kada bi mogla „nemoj da se umaraš, meni te silne torte ne znače ništa, ni velika sala, ni specijalni slatki stolovi, ne želim gužvu, galamu, nemojte da mi remetite ritam, meni je sasvim i jedino dovoljno da me grliš i ljubiš… na onom delu kreveta gde to uvek radimo“.

 

Naslovna fotografija – www.buonapappa.net

Pročitaj još

Od iste osobe