PorodicaPraktična Lola

Miris domaće supe me uvijek podsjeća na majku

U povratku s nedeljne pijace su me u predsoblju kao i obično sačekale razbacane cipele i patike malog društva iz sobe mog sina. Od dana kada je krenuo sam da ide u park, vazda nam se neka meni nepoznata deca…

Marijana Stolić

U povratku s nedeljne pijace su me u predsoblju kao i obično sačekale razbacane cipele i patike malog društva iz sobe mog sina. Od dana kada je krenuo sam da ide u park, vazda nam se neka meni nepoznata deca vrzmaju po kući dok ja idem za njima i pripitujem: „Je li, jeste li se javili majkama gde ste? Znaju li mame da ste kod nas, da ne brinu ako vas traže?“

Uglavnom me lažu, kao jesu, baš su rekli. Ostanu kratko, opet se razbeže po parku pa za par sati eto ih ponovo, te da piju vodu, te da žickaju za sladoled, žvake. Deda uvek ima neki tajni štek čokoladnih bananica, a oni mangupi dedu preveslaju kako hoće. Kad ja kao viknem: „Šta to radite?“, oni se cerekaju a deda bi : „Pusti, deci treba šećera, vidi da su mokri od trčanja“… i sve tako.

Ali, ove nedelje, mogla sam slikati da vam pokažem, pet pari patika, lepih , novih razbacanih na sve četiri strane hodnika a jedne dotrajale, poderane krpene iako je napolju kiša, lepo složene na ulazu, jedna pored druge.

Čuli su me kad sam ušla pa proviruju iz sobe, smejući se i kao krijući se po sobi. Zovnem mog da izađe da bih mu izdala direktivu kako da se ponašaju i da spreme sobu kad budu išli kućama i upitah za one složene patike u kraju predsoblja.

Image result for teared shoes rainy day

Reče mi da su to patike dečaka što ponekad dođe kod bake iz zgrade prekoputa: „Znaš, mama, to je onaj dečak što je ostao bez mame i tate. Sećaš se, skupljali smo pare za njega prošle godine pre nego što se odselio“.

Dok se graja nije smirivala po kući, stajala sam pored šporeta i zakuvavala supu gledajući mokru ulicu kroz kapi na prozoru. Trenu me na momenat sitan, ali rezak glas. Krupne sivkaste oči su zamolile za čašu vode. Čekajući da mu je sipam, seo je za kuhinjski i gledao oko sebe. Učinilo mi se da je malo stariji od ostale dece pa sam pitala koliko ima godina. „Deset sam napunio sad u sredu“, reče sa osmehom.

„Divno“, rekoh, „jesi li lepo proslavio rođendan?“ Odmah sam se pokajala zbog pitanja. Ćutao je i prstima šarao po mušemi prostrtoj po stolu. Brzo sam probala da prebacim temu na to da li su dobri u sobi i šta rade, a on je ostao negde u svojoj glavici kod tog mog nesrećnog pitanja: „Nana je napravila čokoladnu tortu, ali nismo imali goste. Moja je nana stara i nije nam lep stan pa nam niko ne dolazi. I ja retko dolazim ovde.“  I dalje je sedeo sa mnom u kuhinji igrajući se sa mušemom. „Pa to ima i svoju dobru stranu, znači cela čokoladna torta je bila samo tvoja?“. Nasmejao se stidljivo i klimnuo glavom.

„Vi kuvate supu? Je l’ sa pilećim nogicama?“ odjednom me upita. Glasno sam se nasmejala i pitala otkud zna i da li je gladan. Rekao je da nije i da ga nana čeka da ručaju zajedno pa posle mora da ide. Nisam pitala kuda posle ide dečak od deset godina koji nema mamu ni tatu, koji se zove Đorđe („kao vaš Svetac“, primetio je dok je gledao ikonu na zidu sobe), koji uredno slaže svoje probušene krpene cipele dok napolju pljušte oktobarske kiše, koji zna da sam u supu stavila pileće nogice…

Pitao me je za još jednu čašu vode. Nisam bila sigurna da li je baš toliko žedan ili je samo želeo da sedi tu. Dok sam stajala kod česme, okrenuta mu leđima, rekao je tiho, onako sebi u bradu: „Moja je mama stalno kuvala supu sa nogicama, ja to baš volim. Ovde kod vas miriše kao kod moje mame. Mislim, kad je  mama …“.

O, jebem ti život, da ti jebem… preseklo me je po stomaku da su kolena klecnula. Gospode, šta li se u toj zarasloj glavici mota sad dok sedi tu i miriše moj lonac? Kakve li slike pred tim sivim okicama prolaze? Koliki li je njegov kamen u stomaku sa tih deset godina napunjenih prošle srede? Tera li njega ko da pokupi za sobom, da sredi knjige i sobu, da opere ruke kad dođe spolja? Tepa li mu ko i kako? Ko li se sekira što mu iz tih mokrih čarapa skoro viri palac? Kako li je nani kojoj retko dolazi a kojoj je on sad jedino što od života ima da diše? O čemu li je ona mislila dok je prelivala čokoladom tu tortu i da li je uopšte bilo torte? I jebeš tortu kad nema onih mnogo važnijih, al’ bilo lepo da je ipak torte bilo, od bilo čega. Od hleba.

Ponovo sam ga ponudila supom, rekla taman da pravi društvo drugarima iz sobe pa da svi ručaju zajedno, ali je on pitao koliko je sati i rekao da mora da ide. Ubrzo su se razbežali i ostali kućama na nedeljni ručak.

U meni je, tu negde iznad dijafragme, čučala rečenica dečaka koji nam je prvi put u kući: „Đorđe se zovem, Đorđe, kao vaš svetac“.

Dok je postavljao sto, neprestajući da se raspravlja kako ima još vremena da nauči pesmicu za sutra, moj je jedinac podigao poklopac sa lonca i rekao: „Fuuuj, plivaju opet one noge od kokoške po supi, ja ovo neću da jedem!“

„More, onda marš u sobu na učenje“, dreknula sam, „i nemoj da sam ti videla patike pobacane kao danas više, jesi li me čuo?”

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije