LjudiRadoznala Lola

Brankica Damjanović: Umetnik će roditi ono što je u njemu, ma kakvo okruženje bilo.

Nakon veoma uspješne promocije pete knjige “Ne bih ovo mogla bez tebe”, ali i prethodnih uspješnica, nismo mogli a da se ne zapitamo bez koga to Brankica Damjanović ne može, kao i brojna druga pitanja. Nakon dvadeset godina novinarske karijere,…

Sara Velaga

Nakon veoma uspješne promocije pete knjige “Ne bih ovo mogla bez tebe”, ali i prethodnih uspješnica, nismo mogli a da se ne zapitamo bez koga to Brankica Damjanović ne može, kao i brojna druga pitanja. Nakon dvadeset godina novinarske karijere, ova književnica se okrenula duhovnom miru i postala instruktorica joge. Porodica joj je akumulator energije, a brat najveća podrška. Zato nam u intervjuu otkriva i ko je zapravo Brankica prije i poslije majčinstva, kao i to kako je izgledao njen veliki preokret u karijeri.

Vaša peta knjiga „Ne bih ovo mogla bez tebe“ predstavlja svojevrsnu zahvalu Bogu i miru koji ste pronašli u posljednjih nekoliko godina. Za razliku od prethodne „Dobro je“ izjavili ste da je ova knjiga odgovorna prema publici. Šta to ranije „nije bilo dobro“ i možete li nam predstaviti njen razvojni put i objasniti zašto je ona odgovornije djelo od svih prethodnih?

Knjiga „Ne bih ovo mogla bez tebe“ zapravo je najzrelije moje ostvarenje, što je i logično, budući da je i poslednje u nizu. U odnosu na „Dobro je“ odgovornija je utoliko što sam, pišući tu knjigu, vrlo dobro znala da ono što ja objavljujem neko čita i da mu to, na ovaj ili onaj način, menja život. Toga, dok je nastajalo „Dobro je“ nisam, ili bar ne u tolikoj meri, bila svesna. Više desetina elektronskih pisama stizalo je svakoga dana dok sam pisala „Ne bih ovo mogla bez tebe“. Hvalili su moji prijatelji i pratioci prethodnu knjigu i prema njihovom priznanju,  jedva čekali novu. To je ta doza odgovornosti koja je kod mene narasla pod pritiskom čitalaca. Uprkos pritisku, osećala sam mir i sve učestaliju plimu inspiracije. Tada sam shvatila da ovo zapisujem ja, ali da moju ruku vodi neko i veći i viši od nas. Otuda se knjiga i zove tako kako se zove, a mogla bi se slobodno zvati i „Ne bih ovo mogla bez tebe, Bože“.

ne-bih-ovo-mogla-bez-tebe

Nakon dvadeset godina novinarske karijere, užurbanosti i rokova, pronašli ste se u bavljenju jogom i postali instruktorica joge. Kada se i kako desila ta prekretnica u Vašem životu?

U životu svakog od nas pojavljuju se oni trenuci kada osetimo da nešto radimo pogrešno. Sve je naizgled dobro, ali mi nismo dobro. Mnogi će se o te trenutke oglušiti, pravdajući se teškom ekonomskom situacijom, umirivaće se rečima da će biti bolje, da drugi nemaju ni takav posao, ni takav život… I tako se čovek vrati ustaljenom životnom ritmu, a nezadovoljstvo raste. I prođu godine, a to nezadovoljstvo preraste u fizičko oboljenje. I prođu godine, i prođe život, a čovek oseti da nije ni živeo. Moja je sreća da sam taj trenutak dočekala budna i znala da je kraj jednoj životnoj etapi. Nisam znala kako će izgledati druga, ali to nije ni bilo važno. Umrlo je staro, rodilo se nešto novo. To uvek tako biva.

Mnogi od nas nose leševe u svom životnom prtljagu, ne želeći da se odreknu zacrtanih ciljeva. Ja nisam imala cilj osim onog da mi posao bude zadovoljstvo. Kad to više nije bilo tako, dala sam otkaz. I upisala školu za instruktora joge, jer je duhovnost nešto o čemu sam još kao dete mnogo čitala i, po mnogo čemu, živela tim životom, birajući samoću, duboko disanje, osluškivanje tišine…  Biti potpun u onome u čemu jesi, to je moj način života. Bila sam dobar novinar, sada sam dobar instruktor joge. Ubuduće ću se baviti samo pisanjem, jer dugujem čitaocima da i tu budem potpuna, predana i cela. Oni to osećaju kroz moje tekstove i to je ono što ih privlači – iskrenost i punoća izraza.

Mnogi od nas nose leševe u svom životnom prtljagu, ne želeći da se odreknu zacrtanih ciljeva. Ja nisam imala cilj osim onog da mi posao bude zadovoljstvo.

brankica-na-promociji

U svojim kratkim pričama zadržali ste novinarsku konciznost, jasnost i isticinje suštine u prvi plan. Kakva bi Vaša djela bila da nije bilo novinarskog uticaja i planirate li eksperimentisati sa formom i okušati se u romanima?

Da. Naučila sam da se sve može reći i sa malo reči. I lako mi je da tako pišem, jer već u glavi imam celinu, važna mi je poruka, poenta, bez suvišne deskripcije. I to jeste forma koja prija savremenom čoveku, jer on više nema vremena za predugačke tekstove, nema ni strpljenja, sve bi odmah i brzo, sve instant i ako može bez nepotrebnog komplikovanja. Da nisam novinar, moja bi dela sasvim izvesno izgledala drugačije. Pisala bih nežnije, pisala bih tako da radnja traje, da se rasplet ne nazire, već iščekuje sa sladostrašćem…i silno se radujem što ću početkom nove godine početi da pišem i svoj prvi roman, čime ću konačno udovoljiti i svojoj prirodi i na neki način,vratiti se onoj formi koja mi je bila bliska u mladosti, dok me još novinarski znalci nisu uzeli pod svoje i naučili me koliko je skupa televizijska sekunda. Možda je i bolje tako. Naučila sam koliko je dragocena i svaka životna sekunda.

Izjavili ste da energiju crpite iz djece, a podrška vam je Vaš brat. Ko je Brankica Damjanović bila prije nego je postala majka i koliko se promijenila majčinstvom?

Pre majčinstva bila sam klasičan štreber. Nastojala da budem najbolji đak u školi, najbolji radnik na televiziji, gde sam zasnovala radni odnos sa 19 godina, dobra sestra, kći i prijatelj… Deca su me, konačno, raznežila, omekšala i donekle opustila, mada me taj štreberski mentalitet nikada nije sasvim napustio.  Dakle, nisu mi deca dala snagu da budem ono što jesam; to sam dobila od roditelja i brata koji je najsnažnije pospešivao moj duhovni rast. Deca su tu snagu iz mene oslobodila svojom nevinošću. Pred njima sam, konačno, mogla da budem ono što uistinu jesam, a ne ono što od mene očekuju učitelji, šefovi, komšije…  Svojom ljubavlju i bezazlenošću, moja su deca oslobodila moju pravu prirodu i snagom svoje nevinosti otkrili me meni samoj. Zapravo sada verujem da sam tek tada naučila da volim, a kad čovek voli, on oslobađa sav svoj potencijal.  Neko je tu nekog rodio, a neko nekog oslobodio. Čudo  života, života koji mnogo volim.

promocija-brankica

Aktivni ste na društvenoj mreži Fejsbuk, ali naglašavate da je to jedina društvena mreža gdje ćete se oglašavati. Zašto ne i druge i jeste li pobornik društvenih mreža?

Rizikovaću da budem neshvaćena, ali ću reći da ja nisam ljubitelj društvenih mreža. I mada znam da je sve ovo što me je snašlo, sve više čitalaca i poštovalaca, upravo rezultat moga pojavljivanja na jednoj od društvenih mreža, svejedno bih radije u samoći čitala i pisala, disala duboko, grlila mislima sve ljude i planetu, ali da ne moram baš svakoga dana da se pokazujem hiljadama ljudi. To je  moj stav. Ali moj život mi je pripremio nešto drugo i tu sam gde sam. Jer ja verujem životu. I znam da je sve ovo što mi se događa, uz činjenicu da imam dar koji čitaoci poštuju, zapravo i lekcija  za mene; da naučim da nema skrivanja od života i da to što umem treba i da pokažem svetu. Karl Jung je rekao: “Talenat ne znači da si nešto dobio, već da nešto treba da daš.” Na društvenoj mreži ili na neki drugi način, svejedno je. Nema opiranja životu.

Radije bih u samoći čitala i pisala, disala duboko, grlila mislima sve ljude i planetu, ali da ne moram baš svakoga dana da se pokazujem hiljadama ljudi.

Vaša publika pronalazi put do Vas i Vaših djela, a vi ističite kako je svako ko pročita neko djelo, zapravo bio pozvan da se u njemu pronađe. Mislite li da djela nastaju kao univerzalna za različitim porukama svim ljudima?

Jedno znam, nikada nisam čitala neko delo, ako mi nje išlo. Probam i odmah vidim da li se knjiga i ja mučimo ili se prožimamo. Tako je i sa mojim delima. Pišu mi ljudi da nisu mogli odmah da čitaju moju knjigu, čekali su da budu spremni, a onda su plakali dok su je privodili kraju. Ili vas nešto pronađe ili ne. To što nam je ušlo u vidokrug svakako valja proveriti, možda je baš tu ključ za kapiju od nekog našeg ličnog ćorsokaka. I teba pokušati više puta, nismo uvek isti, ali mora da postoji zov  duše, na silu ništa ne biva.  Nije do dela, do trenutka je. Svemu treba pristupati s ljubavlju i smireno, knjizi ili čoveku, cvetu ili lanetu. Mnoge smo osudili jer in nismo razumeli, a nismo ih razumeli jer smo bili daleko. Ne daleko od njih, već od svog centra.

publika-na-promociji

Kako komentarišete stanje u kulturi na području Balkana. Ima li pisana riječ moć kao nekada i ko su Vaši uzori, ali i novi pisci na koje bismo trebali obratiti pažnju?

Iako će mnogi reći da je kultura na umoru, ja ne mislim tako. Ima Balkan neku svoju priču, neku posebnost koja u svim prilikama i neprilikama ostaje i opstaje. Činjenica je da nema bog zna kakvog ulaganja u kulturu, ali kad je umetniku bilo važno, za esenciju onoga što ima da kaže, da li ga i koliko finansira bilo koja organizacija, mesna zajednica ili država. Umetnik će roditi ono što je u njemu, ma kakvo okruženje bilo. I to i jeste ta klica života koja će se probiti, ma gde se čovek zadesio. Možda je Balkan baš dobar za umetnike, posebno pesnike i pisce;  muka ih natera da ispišu antologijske redove. Novo doba, moderne tehnologije, društvene mreže, otkrile su zadivljujuć talenat velikog broja ljudi na prostoru bivše Jugoslavije, i teško bi bilo upoređivati zaista originalne pojave u svetu pisane reči. Uzore nikada nisam imala, tako sam vaspitavana, da poštujem sve, a da u tišini svoje samoće pronalazim svoju svrhu i misiju zbog koje sam ovde.

Koliko Vam je značajan feedback publike i šta Vas više u životu pokreće, pohvala ili konstruktivna kritika?

Volim da razgovaram sa ljudima, da ih osetim i utešim, ako to traže, ali na pohvale i pokude konačno reagujem gotovo identično. Svako nas vidi onako kako se u datom momentu oseća. Neko je srećan, ushićen zbog neke svoje lične radosti, i tada će nam reći da smo najbolji na svetu. Sutra bi mogao imati  nekakav poblem koji bi mu se mogao učiniti nerešivim, i tad bi našu priču o setvi i žetvi doživeo kao ličnu uvredu, za koju bi se osvetio neprimereno oštrim komentarom. Volim ljude, ali ne slušam baš uvek šta govore. Kad zatvorim oči, najbolje osetim ko je s one strane monitora. Uostalom, ništa i nema mnogo veze sa nama, šta god mi napisali ili uradili.  Davno je rečeno: „Svugde na svetu ljudi vide ono čega je duša puna“. Ili, kako to mudro zaključuje Ekart Tol: „Ne postoje drugi, uvek se susrećemo samo sa sobom“.

Pročitaj još

Od iste osobe