Lole iz komšilukaO ljudima

Šta je Zorana Milanovića natjeralo da s 26 godina ode u starački dom?

Kada smo postali prijatelji u ovom virtuelnom svetu, nisam znala ko se krije iza profila Zorana Milanovića. Nisam znala koliko taj muškarac može da ima godina, brakova, nisam znala gde živi, kako živi, kako teče njegov dan i da li…

Jovana Kešanski

Kada smo postali prijatelji u ovom virtuelnom svetu, nisam znala ko se krije iza profila Zorana Milanovića. Nisam znala koliko taj muškarac može da ima godina, brakova, nisam znala gde živi, kako živi, kako teče njegov dan i da li je srećan ili tužan. Sve što sam imala od njega je ta profilna fotografija, pomalo mutna, sa njegovim zelenim pogledom u stranu, visokim čelom, čudnim nosem, odsečena na pola, negde kod pupka.

A onda su u inboks krenule prve reči. Mudre, drugačije. One koje se danas sve ređe pronalaze na ovakvom mestu. Slova u rečima ponekad su falila, ili ih je bilo viška. Kuca sigurno u nekoj žurbi, mislila sam, načitan je muškarac, nema šanse da mu je pravopis loša strana.

Jedno veče poslao mi je link i napisao: „pogledaj“. Pomislila sam sigurno neka šega sa jutjuba, neke zezancije aktuelne. I zato ga nisam pogledala. Nekoliko dana kasnije proverava: „ jesi li pogledala?“. Opravdavam se obavezama, čekam noć i tek onda kliknem.

fb_img_1478970053846

Vidim Zorana. Prvi put mu čujem glas. Prijatan je, pomalo hrapav. Usne mu se lepe dok priča, usta su mu suva. Priča u kameru. U pozadini konstantno jedan isti monoton zvuk. Vidim hodnike, vidim starce sa štakama. Vidim njihove sobe, njihove karirane pižame i ojačane papuče. Vidim menzu sa čistim zategnutim stolnjacima, čujem lupkanje kašika po tanjirima u kojima je kupus i krompir. Žuti su i zgužvani po licu ti starci, plešu sa smrću. Vidim naranđaste rukohvate svuda po hodnicima. Vidim šake koje oprezno klize po njima.

I vidim Zorana. Vidim ga među njima. Vidim čoveka koji je postao „starac“ u 26-oj, jednog oktobra kada je nakon teške saobraćajne nezgode, nepokretan, odlučio da se odseli u Starački dom.

„Bio je 24. februar. Nekako čudna, topla noć. Vazduh kao da je slutio šta će mi se dogoditi u povratku iz kafane. Otišao sam da se vidim sa stricem sa kojim sam jako blizak, ali se dugo nismo sreli. Nisam mogao tačno znati koliko je popio alkohola i kako će to uticati na njega, na njegovu vožnju. Prešli smo svega 500, 600 metara, savio sam se da ubacim kasetu u kasetofon kada sam osetio jak prasak. Prešli smo iz leve u desnu traku, udarili u ćupriju, prevrnuli se nekoliko puta i upali u kanal. Video sam ulična svetla iznad sebe. Motor je još uvek radio, zadnji deo auta bio je potpuno smrskan. Čuo sam glasove ljudi koji su se okupili oko nas. Čuo sam kako govore da nema nigde krvi, vidne povrede. Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao. Osetio sam bol u vratu i odmah sam znao…vrat…kičma…neću više hodati…“

fb_img_1478970072763

Vidim tanke noge u kolicima koja zuje, jednolično, kroz sterilne hodnike. Na stopalima bele patike. Na zadnjem delu vrata dugačak ožiljak. Vidim Zorana, vedar i nasmejan pozdravlja sestre i zastaje da porazgovara sa starcima koji stoje u dovratku svojih soba. Vidim čoveka nemirnog duha, nemirnih mršavih ruku, krivih prstiju, onih koji su mi kucali mudre reči sa slovnim greškama… Vidim živ duh zarobljen u kolica.

„Zovu me Buva još iz mladalačkih dana. Ovaj nadimak najbolje opisuje moj nestalni duh. Nikada me mesto nije držalo, bilo me je svuda, dan je za mene bio kratak, samo 24 časa…malo je. To su nemirni geni nasleđeni od moje bake koja me je, eto čuda, jednog oktobra dopratila u Starački dom. Meni 26, njoj 85 godina i ona prati mene umesto ja nju… Ali, čoveku poput mene, koji je uvek u svemu video avanturu i dolazak na ovo mesto bio je kao avantura. Govorio sam sebi sigurno će biti neko ludilo, bićeš bez sumnje povlašćen među svim tim starcima…“

Vidim čoveka koji ogoljeno, bez prikrivanja onoga što je ružno, bez veličanja sebe  priča u kameru zašto je doneo odluku da sa svega 26 godina ode u Starački dom i postane jednak među starcima.

 

fb_img_1478970078978

„Bio sam u drugom braku kada se dogodio udes. Tek što smo supruga i ja dobili ćerkicu Aleksandru. Ona nije mogla da se bavi i sa mnom i sa bebom. Ljudi su hteli da pruže pomoć, ali nama nije trebala pomoć u vidu plaćanja kirije, trebalo je baviti se mnome. Uzimati čoveka od 60 kila i prenositi ga do kade, kupati ga, presvlačiti…a beba plače sa strane… Nije išlo, razišli smo se vrlo brzo. Probao sam da živim i kod oca, ali sam nakon tri meseca shvatio da ni to neće ići. Tada sam doneo najtežu odluku – da se odselim u Starački dom. Živeti na ovakvom mestu je svakodnevni susret sa smrti, koketiranje sa njom. Osetiš je u svakom ćošku, u zidu, nožu, komadu hleba, televizoru, papuči. Teško je kada gledaš kako umiru oni sa kojima si se zbližio. Petnaest njih sam ispratio na onaj svet. To je ono što boli.“

Vidim sobu. Na zidovima uramljene fotografije Bob Marlija, Čegevare, Plejbojevog zeca, jedna ikona, i svuda njih dve: Miljana i Aleksandra, Zoranove kćerke.

„Čovek može da uspe u životu, da dobije brojna priznanja, ali jedino što zaista vredi i ostaje iza njega su deca. Moje ćerke su ono po čemu se ja ne zaboravljam, ne zato što će to neko drugi pomenuti, već njih dve same. One unose vedrinu. One daju smisao. Zbog njih plačem i radosno i tužno. Da nije njih, ovaj moj život bio bi ništavilo“.

Vidim čoveka koji priča o ljubavi, jedinoj pravoj hrani, onoj koja ga drži živim. Vidim čoveka koji veruje u sebe i Boga.

„Kada vam se dogodi velika nesreća, izgubićete nažalost veći deo porodice i rodbine. Neće vas napustiti odjednom, napuštaće vas polako. Ako tada nemate jaku veru u sebe, izgubićete i sebe… nećete umreti odjednom, odumiraćete lagano. Čovek zato mora da veruje u sebe… i da veruje da na ovom svetu još uvek ima dobrih ljudi. Bog? Obraćao sam mu se samo kada mi je bilo mnogo teško, a to nije pravi put. Trebalo je da mu se obraćam češće, svaki dan, kada je sve potaman, jer onda kada dođu teški dani, On će vam pomoći da ih lakše pregurate…“

Vidim čoveka, leži nepomično i svira zamišljenu gitaru dok sa zvučnika trese neki rok.

Vidim ga kako ne da da je telo mrtvo.

Vidim čoveka zbog koga mogu da se postidim.

Vidim čoveka koji ne besni na život. Ne kuka, nema više gorčine.

Čovek može da uspe u životu, da dobije brojna priznanja, ali jedino što zaista vredi i ostaje iza njega su deca.

Čujem ga, dovikuje mi „ Bilo šta da radiš, radi iskreno i sa ljubavlju, jer kad padne noć, kada legneš u krevet i ostaneš sama sa sobom i Bogom, zapitaćeš se koga sam ja to lagala i zavaravala. Budi načisto sa sobom. Veruj u sebe. I voli. Hrani se ljubavlju ko da je za sat vremena više biti neće. Ona je pomerala moje noge, iako su već godinama mrtve. Ona jedina čini čuda.”

Vidim čoveka koji posle 25 godina u Domu, ovih dana pakuje kofere.

Pročitaj još

Od iste osobe