KulturaRadoznala Lola

Šta je “Čudovište iz Savskog jezera”?

“Čudovište iz Savskog jezera” je četvrti roman beogradskog pisca Vojislava Todorovića (1966), nagrađen na ovogodišnjem regionalnom konkursu “Zlatna sova”. Roman je neobičan je po svom širokom i smelom zahvatu u probleme srpskog društva, gde je autor, umesto patetičnih jadikovki nad…

Redakcija

“Čudovište iz Savskog jezera” je četvrti roman beogradskog pisca Vojislava Todorovića (1966), nagrađen na ovogodišnjem regionalnom konkursu “Zlatna sova”.
Roman je neobičan je po svom širokom i smelom zahvatu u probleme srpskog društva, gde je autor, umesto patetičnih jadikovki nad sveopštom propašću, izabrao da nam te probleme humoristički osvetli, u najboljem duhu i tradiciji srpske satire.

Koliko su negativno vrednovani burleskni spojevi korporacija i krupnog kapitala sa političkim strukturama u Srbiji, kriminalcima i predstavnicima sedme sile kao represivnih i otuđenih, toliko je, za ravnotežu, postavljen običan čovek, njegovo pravo na slobodu, ljubav i duhovnost. Lakoća sa kojom autor vodi višestruke paralelne niti fabule i razrešava sudbinu glavnog junaka bez njegovog prisustva, zadivljujuća je i svedoči o visokoj umetničkoj samosvesti. Ljubavne priče, političke i medijske intrige, kriminalističke i avanturističke potrage – sve je bogato začinjeno humorom, ironijom i parodiranjem književnih žanrova.

Iako se autor ograđuje od veze sa stvarnim ličnostima, nemoguće je ovaj roman ne čitati kao – roman sa ključem. Višestrukom simbolizacijom, pak, autor upućuje i na drugačije čitanje. Budući da radnja romana locirana u Beogradu, kao centru iz kojeg se kreira naša stvarnost, „Čudovište” je i roman o Beogradu, opet u najboljoj tradiciji ovog nacionalnog tipa romana. Jezero Ada („beogradsko more”) je poput Domanovićevog „Mrtvog mora”, koje će biti nakratko ustalasano neobičnim događajima. Autor se uspešno poigrava rečima i asocijacijama (Ada i Ad, zmija i aždaja), te proširuje simbolička značenja i interpretaciju.

Glavni lik romana je bankarski službenik Nemanja Stefanović, „teoretičar zavera i antiglobalista”, usamljeni razvedeni otac dečaka Rastka, čovek sa „parsifalskim sindromom”, koji neočekivano stupa u borbu protiv mračnih predstavnika moći i sile (korporacija, novina, policije, političara, društvenih mreža, NVO, crkvenih velikodostojnika). Vojislav Todorović nam je šalozbiljno predstavio ovo neprirodnu koaliciju mračnih sila ujedinjenih da održe „fašizam novog veka” i potčine sebi svaki vid slobodne čovekove volje. Među njima je uočljiv nušićevski tip čoveka sa repom: Tomislav Eror, inspektor, sklonjen je iz odeljenja za narkotike zbog konzumacije istih; episkop Apolonije je gej, a karijera dr Volkova je ugrožena nepromišljenom vezom sa sponzorušom.

Jezero Ada („beogradsko more”) je poput Domanovićevog „Mrtvog mora”, koje će biti nakratko ustalasano neobičnim događajima.

vojislav

Vojislav Todorović

U takvom okruženju špijuniranje i uhođenje drugog je prirodan oblik borbe za opstanak, a posedovanje dosijea u policiji isto je što i imati profil na društvenim mrežama. Postojati u društvenom i političkom životu znači imati dosije, kojim manipulišu policija, mediji i političari. Otuda „Denuncijant” u romanu nije samo javno glasilo, to je stil i način života u pripovedačevoj satiričnoj viziji Srbije. Pripadnici struktura vlasti komično se utrkuju u potkazivanju jednih drugima. Zanimljivo je da najnežniji glas u romanu pripada baš čudovištu – anakondi Ani, pogrešno smatranoj za Adija. 1 Vojislav Todorović: Čudovište iz Savskog jezera, JP „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva”, Istočno Novo Sarajevo, 2016, str. 118 (svi navodi iz romana obeleženi su kurzivom – prim. S.D).

Zmija, kao drevni simbol mudrosti, daje svoju kulturološku analizu balkanskog tipa, naspram latinoameričkog, što predstavlja jednu crnohumornu aluziju na našu banana-državu. U građenju i nijansiranju likova Vojislav Todorović pokazuje majstorsku veštinu. Likovi su ambivalentni: sažaljenje koje osećamo zbog Nemanjine porodične (i poslovne) situacije biće pod znakom pitanja kada nam pripovedač da isečak tipičnog Nemanjinog dijaloga i skrene nam pažnju na njegov viteški, „parsifalski” sindrom. Slava i društveno priznanje koje Nemanja stiče nakon izlaska iz zatvora nedvosmisleno pokazuju da je ova ustanova u Srba vrsta karijernog usavršavanja. Bata-Đape će „školovanje” u švedskom zatvoru nadrediti visokoškolskim ustanovama:

„Samo ti zezaj, batice, ali švedski mardelj je jaći od Gigatrejd univerziteta, pa ti vidi”.

Slava i društveno priznanje koje Nemanja stiče nakon izlaska iz zatvora nedvosmisleno pokazuju da je ova ustanova u Srba vrsta karijernog usavršavanja.

Smehotresna situacija episkopa Apolonija, prikrivenog sladostrasnika, biće ublažena ispovešću po kojoj je i sam bio žrtva autoritarnog ljubavnika. No, pripovedač mu ne dozvoljava predugo jadikovanje, već trenutno čitalačko sažaljenje nanovo pretvara u smeh. Iz komentara drugih likova o episkopu, saznajemo da on „veruje da je nevidljiv”; umesto unutrašnjeg monologa, pisac koristi (dramski) monolog da bi nam pokazao da episkop veruje i da je nečujan (čak i za tajne službe!), a njegov san o rajskoj vodi je zapravo, najsublimniji izraz njegovog karaktera. Ovakvim preokretanjem Frojdove psihoanalize (Id i Superego su zamenili mesta), autor uspešno nijansira lik, stvarajući i jedan novi, originalni tip popa u našoj prozi.

cudoviste

Istovremeno je društvena i politička kritika dobila simbolična značenja: u javni život su ušle najniže ljudske strasti, dok je sve što nas čini kulturnim, uzvišenim i humanim bićima potisnuto.

Svet realističkih likova ne bi umetnički bio tako uspešan, da im Vojislav Todorović ne pridružuje i fantastične likove, avatare Nikole Tesle i Stiva Irvinga. Smele aluzije na nebesku Srbiju o kojoj se staraju onostrane sile i gde se ništa ne može razrešiti bez njihovog uplitanja, pružaju čitaocu posebno zadovoljstvo u romanu. Kako priču privodi kraju, tako iskrsavaju sve živopisniji likovi, poput braće Majkovića, komičnog para krivaca za anakondinu pojavu u Savskom jezeru, para spojenog od „uglednog” i „kontroverznog” biznismena, namerenih da „plaknu biografije”.

U svetu lopova, špijuna i doušnika svi nose maske: stoga su u romanu od posebnog simboličkog značaja reči maska, lik i poza (tako inspektor Babić „uze onaj deo svoje ličnosti koji je predstavljao usiljenog pametnjakovića“ i „sve se više uživljavao u lik”). Ljiljana Glišić, zbog svoje seksualne nesigurnosti, uzima masku i lik filmske glumice Lilijan Giš i pravi „aranžman” a „ludi pop Mita” na više mesta će stati u „pozu raspeća”. Motivi maske i ogledala, uz temu društvene mimikrije, slojevito su obrađeni u romanu. Ironično samorazotkrivanje, uz razaranje i parodiranje žanrova, bitan je stilski postupak: inspektor Babić će, prilikom ispitivanja Nemanje, sam dati signal da igra jednu društveno poznatu igru:

Smele aluzije na nebesku Srbiju o kojoj se staraju onostrane sile i gde se ništa ne može razrešiti bez njihovog uplitanja, pružaju čitaocu posebno zadovoljstvo u romanu.

„Nekad su policajci u ovakvim situacijama palili cigaretu – reče on – ali, zakon je isti za sve.”

Prepoznavanje i dekodiranje „situacije” moguće je na osnovu kulturnih i društvenih obrazaca, ali i tipičnog lika policajca iz filmova i romana. Kada episkop Apolonije iziđe iz mantije, ostaje „samo u bokser gaćama sa apliciranim srcima, marke Calvin Klein” ili navuče „pidžamu Ralph Lauren”, osećamo da to nije samo puka aluzija na bogatstvo klera, već pripadnost i povlađivanje modnim korporacijama, dobro skrivano ispod zvaničnog odela, kao žig zveri.
Poigravanje oveštalim prosedeima popularnih „bestseler” romana zapaža se i u brojnim erotskim scenama u romanu, koje otkrivaju koliko je ovaj žanr oblikovao naše poimanje bliskosti, ljubavi i seksualnosti. Uz razobličavanje i ismevanje lažnih i nametnutih vrednosti, Vojislav Todorović će afirmisati ljudsku slobodu i prirodnost.

Događaji će zbližiti jednu rasturenu i nefunkcionalnu porodicu (oca i sina), spojiti ljubavnike (inspektor Eror i Ljiljana Glišić) i dovesti do neke vrste ravnoteže i pravde. Nemanja će otkriti svoje prave prijatelje i pomagače (iza pseudonima Monte Kristo krije se njegov kolega Bane) i shvatiće da nije usamljen u borbi protiv „korporacijskog totalitarizma”.

cudoviste-02Višeslojnost je postignuta i korišćenjem različitih tipova diskursa, pripovedačkih oblika, stilova i žargona. Dnevnik prve dame, glas aždaje u pismima, Fejsbuk poruke, novinski članci, ideološki programski tekstovi i odrednice sa Vikipedije grade šarenoliki svet romana. Programski tekst tajanstvenog Monte Krista predstavlja ideološki diskurs unutar književnog; on je sistematičnog i enciklopedijskog karaktera i teži da objasni globalne fenomene života, kao i suštinu savremenog korporacijskog ropstva.

Kada episkop Apolonije iziđe iz mantije, ostaje „samo u bokser gaćama sa apliciranim srcima, marke Calvin Klein” ili navuče „pidžamu Ralph Lauren”, osećamo da to nije samo puka aluzija na bogatstvo klera, već pripadnost i povlađivanje modnim korporacijama, dobro skrivano ispod zvaničnog odela, kao žig zveri.

Fabula i likovi „Čudovišta iz Savskog jezera” su potpuno domaći, naši, ukorenjeni u politički i društveni talog tranzicije. Fama o čudovištu iz beogradskog jezera širi se gradom i potresa sve slojeve društva. Junak priče postaje sama novinska senzacionalistička priča („čudo”), koja, prolazeći od fejsbuka do štampe, preko konferencijskih sala i kabineta stiže u daleki svet, sve do Dejvida Belamija. Za novinski senzacionalizam mali je vidljivi svet, već se on proteže i na na nevidljive, moguće, paralelne svetove, kojima šetaju seni slavnih ljudi i naučnika.

Jeftini senzacionalizam je kolonijalizovao čovekov prostor, život, jezik, emocije, saznanje, a to je jedna od problemskih niti romana. Iako pleni humorom i vedrinom, priča o čudovištu ima i svoju ozbiljnu i tragičnu stranu. Ona je izraz bunta protiv materijalizacije i trivijalizacije našeg kulturnog i duhovnog prostora, ali i izraz nade da se čovek ipak može spasiti.

Vojislav Todorović je majstor komike reči, što dijalozima i scenskim prikazima u romanu daje naročitu svežinu. Traženje, biranje i odmeravanje reči i njihovih efekata govori nam da imamo pisca koji „napreduje uzlaznom linijom”, kako bi glavni lik romana rekao. Afirmacija istinskih humanističkih vrednosti i trijumf dobra nad mračnim i represivnim silama daju ovom romanu privlačnost i dubinu kakve retko nalazimo u savremenoj književnosti.

Autorka: Sanja Dačić

Pročitaj još

Od iste osobe