PorodicaPraktična Lola

Priča o dječaku i psu: Jel’ Vi znate šta je Vaše dete meni učinilo?

tekst: Marijana Stolić

Pre nekoliko meseci me jedna gospođa zaustavila na ulici. Znam je iz kraja, fina žena, vidi se iz neke normalne priče. Šeta maltezera.

Reče : “Jao, izvinite, jeste li Vi mama togitog?”
Men’ se istog trenutka smrklo pred očima, mislim se šta li je sad uradio..
Reko’: “Jesam”. Šta ću.
Žena živa nije, ne može da progovori, pa se zaplakuje, pa stavlja ruke na grudi, pa pokazuje na kera… Mislim cirkus. Nekako se sabra pa kaže: “Jel’ Vi znate šta je Vaše dete meni učinilo?”
Tu već noge ne osećam, u glavi mi se okreće kao na ringišpilu…
“On je spasio mog Mićka”.
“Kog, bre,  Mićka? Kera?”, pitam unezverena.
“Mog Mićka. Nije on ker, on je pas”, pa pokaza na džukca kome neka krpa vezana oko stomaka.
“Znate, ja Mićka vežem kad idem u poslugu i Vaše dete ga stalno mazi kad se vraća iz škole. I jedan dan me sačekao da izadjem iz radnje i kaže mi  – Vodite Mićka kod veterinara, mnogo je bolestan! –

A moj Mićko živahan, ništa mu nije. Mislim, sedam godina ja tog psa imam, znam kako diše. Celu noć nisam spavala od toga što mi je dete reklo i odvedem ga kod ovog našeg veterinara, tu gore znate…. Zamislite, molim Vas, ni on mu nije našao ništa nego sam ja tražila da ga snime, mira nisam imala, i moj Mićko imao tumor kod bubrega. Operisali smo ga i evo ga nov.”

I još mi je svašta napričala, uvalila mi neku čokoladu za dete, rekla da je čudesan i svašta tako…

Dođem kući, srce mi lupa k'o ludo i pitam ga o tome a on kaže: “Mama, ja sam mu sve po očima video. Znaš, ja ću biti doktor za pse.“

E, sad, to moje dete je od vazda bilo takvo.  I dedu mu lutalice prate po ulici da se umiljavaju. Ja, s druge strane, tu energiju nemam, za mnom laju i vezani i pušteni i oni s terasa, haos jedan!

Zbog ljubavi prema psima stalna je frka po našoj kući. Ili nam lutalice pred pragom spavaju, ili ih donosi iz parka da prespavaju kad je hladno ili po ulici trči da se mazi sa svakim psom koji nas mimoiđe, sve vreme beskrajno kukajući i nagovarajući me da ipak kupimo ili usvojimo jednog.

Proletos sam ga vodila u Pariz pa i u onaj Diznilend, sve kao da vidi malo sveta,  a on od svega najviše pamti i najlepša mu je uspomena to što nas je tamo čekala moja sestra s kučetom koga je on po francuskoj prestonici šetao.

Sve ovo pišem jer sam na teškim mukama. Jede me sve to već neko vreme jer uslova nemamo, pas se u stanu ne drži, ni mali ni veliki. Gre'ota. A ljubav tolika!

Šta bi za rođendan? – „Psa“.

Šta bi za Novu godinu? – „Kuče.“

Pismo Deda Mrazu da mu donese štene. To dok je još verovao u Deda Mrazove.

I tako već punih 8 godina.

A znam ja da bi se ta ljubav malo osipala kad bude trebalo izjutra, pred školu, krmeljiv iz toplog kreveta na košavu da ga izvodi da piški, da mu briše šapice, da ga šeta kad je baš neki super crtani ili su došli drugari da se igraju.

Al’ ljubav ipak velika!

Da, da, znam, da ću na kraju ja da šetam to kuče, i da će zabava možda trajati „svako čudo za tri dana“.

Al’ ljudi moji, mene ne voli ko što voli pse. I ne samo pse. Ja sam sigurno jedina luda majka koja je sela na klupu u ZOO vrtu nakon 10. posete istom bilo kog leta našeg života i rekla: „Sve znaš, gde je šta, šta sme, šta ne sme…ajd’ idi sam, čekam te ovde. Ja ne mogu više!“ Praktično leti živimo na Kalemegdanu. Toliko voli životinje. Nemamo selo, živeli bismo na selu, al’ ga nemamo.

A rekoh već, velika je to ljubav između dečaka i psa.

Pre neko veče mi se pospan uvukao u krevet da gledamo film. Malo drema, malo čkilji, ali kao prati. Naravno gledamo „Lesi se vraća kući“ po hiljaditi put.

Kaže: „Mama, znam da misliš da sam još mali da brinem o psu. Možda si u pravu. Znam da je to velika obaveza, a da ti nemaš vremena i za kuče i za nas . Ali ja bih ga voleo, a psima samo to treba i oni su ti drugari do kraja života. Psi su bolji od ljudi“, zaključuje.

Pitam ga zašto tako misli a on kaže: „Ne mislim ja da su svi ljudi zli, ali nijedan pas nije zao. Oni samo žele da budu uz tebe, da ih maziš i hraniš. Oni su skroz srećni i verni. Idu svuda s tobom tada, brane te ako te neko dira, budu ti najbolji prijatelj. Vidi šta smo mi sveta nahranili za slavu, pa niko od njih do naredne godine ne dođe da me vidi“. (?!)

Psi su bolji od ljudi jer su zahvalni, ljudi nisu – kaže osmogodišnje dete pored mene. Još ne zna za ono „'rani kera da te ujede“. A mislim da se to više, ionako, na ljude odnosi. Možda je ipak u pravu.

Image result for boy and dog

Dok zaspiva i prenosim ga u njegov krevet, razmišljam o tome kako sa 8 ili 9 godina misliš da ljubav rešava sve. I rešava, zar ne? Samo te kasnije ubede neki ljudi i taj surovi život da moraš više da misliš nego da osećaš. A kad si dete, samo osećaš. Tako jednostavno.

Pitanja – Ko će da ide za tobom, dedom i kučetom i skuplja sve što za sobom ostavljate, jedan mali, drugi star, treći pas? – odlučujem da ostavim po strani.

Možda nam se ove zime ipak porodično gnezdo proširi za još jednog klempavog člana. Jer ljubavi nikome dosta.

A ljubav velika!

P.S. Ššššššš….to je iznenađenje!

Zatvori reklamu