Lole iz komšilukaO ljudima

KEŠANSKI: Šta se krije iza teksta o Svetlani, Seki Aleksić? Ništa lijepo.

Kada sam pisala tekst o Svetlani Seki Aleksić i medijima koji joj daju neverovatan prostor, dok narod luta i skapava u ćoškovima života, nisam razmišljala o lajkovima, šerovanjima, njegovoj popularnosti. Bilo mi je važno da izbacim iz sebe ono što…

Jovana Kešanski

Kada sam pisala tekst o Svetlani Seki Aleksić i medijima koji joj daju neverovatan prostor, dok narod luta i skapava u ćoškovima života, nisam razmišljala o lajkovima, šerovanjima, njegovoj popularnosti. Bilo mi je važno da izbacim iz sebe ono što sam opazila i što opažam mesecima unazad. To ljudi koji pišu rade. Preseku stvarnost najoštrijim nožem. To ne znači da sam ogorčena. Posebno sebe ne doživljavam kao “ogorčenu osobu sa fakultetom”, kako me je jedna Jelena nazvala u komentarima ispod teksta. Ogorčena jesam, ponekad, ali zasigurno ne zbog Svetlane Seke i ostalih estradnih ličnosti, njihovih spektakularnih veridbi, venčanja, letovanja, toaleta, životnih prostora, porođaja. Mogu biti ogorčena, na primer, zbog stanja u društvu, ali sam naučila godinama da se borim i trudim kako god da vetar duva, a ovde u Srbiji smo stalno pod nekim jakim, olujnim naletima.

Kada sam pisala tekst o Svetlani Seki Aleksić, nisam razmišljala o tome da će biti onih koji će u tekstu tražiti gramatičke greške, koji će mi ukazivati na to da se stodeset piše odvojeno, kojima će biti bitnije da analiziraju mene zbog interpunkcijskog znaka viška, nego medije i teme koje oni plasiraju.

seka

Foto: Nezavisne

Nisam razmišljala da će biti onih koji će braniti Seku, jer ja Seku nisam ni napadala. Otvarali su mi oči, govoreći da je Svetlana veliki humanitarac, žena koja je potekla iz siromaštva i sama stvorila svoje bogatstvo pevajući po kafanama gde je, avaj, svaki pijanac kidisao na nju i da sam, ako sam već htela nekog da “opljujem”, mogla opljuvati lopovljive političare. Ovi sada verovatno prate Seku na instagramu i lajkuju njene fotke u utegnutom kombinezonu kojim pokazuje kako je moguće biti zgodan i sveže porođen. Onda te fotke prenesu mediji i napišu “Seka izgleda fenomenalno samo mesec dana nakon porođaja”.

Javili su se i vernici da kažu kud ću napisati “pa majku mu Božju”.

I javio se jedan Nikola da kaže: “Jovana, udaj se za mene”.

Bogu hvala, najbrojni su oni koji su shvatili suštinu teksta i moj pucanj u medije i njihovu nasušnu potrebu da trljaju noseve narodu senzacionalističkim pričama o bajkovitom životu poznatih estradnih “umetnika” dok na svakih metar čuči ozbiljan problem, ozbiljna glad, ozbiljno bušan krov, ozbiljno pretučena žena, ozbiljna lekarska greška, ozbiljno podmićivanje, ozbiljno povređeno dete, ozbiljno raspadnute bolničke sobe, ozbiljno hladne kuće, ozbiljno pametni klinci, ozbiljno hrabre majke, ozbiljno hrabre samohrane majke i očevi.

Kada sam pisala tekst, nisam želela da Svetlana Seka Aleksić izleti u prvi plan, a izletela je. Pisala sam ja i pre. Pisala sam o mladom pekaru, ocu troje dece koga je žena kurvanjski ostavila i koji se bori radeći u tri pekare, koji je suv ko prekjučešnja kifla, ali je i pored toga nasmejan, jer tako treba da bude kad imaš klince koji u tebe gledaju ko u Boga. Da li je ovaj tekst objavio Blic? Nije.

typing

Pisala sam o sinu svojih komšija u jakni dva broja većoj, poderanoj, pa zakrpljenoj somotnim srcem. O dečkiću koji zbog toga dobija uvrede i packe i svakodnevno podsmevanje u punom autobusu. Da li je ovaj tekst objavio i preneo Blic? Nije.

I znate onu priču o ocu tri sina Jakova, Luke i Save, kopaču raka na seoskom groblju, koji žive u trošnoj kući bez struje, bez televizora, bez telefona, sa žuljevima po dlanovima i zemljom pod noktima i vetrom koji hladi kuću kroz napukle prozore? Da li ste ovaj tekst mogli naći u Blicu? Niste.

Ali ste mogli pročitati tekst o mom prijatelju i njegovoj ženi koji žive u nabijači, koji čekaju bebu, koji delju zvečke od drveta, koji sami šiju zavese, prefarbavaju krevetić, bore se sa vlagom, sa raspuklim zidovima i svojim problemima. Zbog čega? Zbog toga što im se među redovima pridružila Svetlana Seka Aleksić. Njeno ime je to koje je privuklo pažnju.. Možda bi se gore pomenuti tekstovi i našli u Blicu da se ocu koji kopa rake i mladom pekaru pridružila Seka. Razumete o čemu pričam.

Kada sam pisala tekst samo sam želela da srećne dane svojih prijatelja, uprkos problemima sa kojima se bore, opišem. Da poručim da ima još lepih budućih roditelja, lepih trudnih stomaka, lepih beba, toplih domova iako ih nije utezao arhitekta, velikih boraca, velikih ljudi o kojima se tako malo piše. O kojima mediji ćute, dajući prostor celulitu Dare Bubare, devojkama Marije Šerifović, dojkama Jelene Karleuše …

To je bila namera. Kad već mogu, da napišem neku drugačiju priču.

A onda, gle čuda, nakon dva dana javila se jedna gospođa, enterijerista, da pomogne. Dala bi boje za zidove, dala bi krevetić, dala bi igračke, pomogla bi koliko god je u njenoj moći. Oduševim se, iako tekst nije bio poziv za pomoć. Oduševim se i glasno viknem: “Ovaj svet je ipak dobro mesto, ej, pa ima još dobrih ljudi!”.

Javim joj se.

Kaže:“Potrebne su mi dimenzije sobe i fotografije”.

Pošaljemo joj fotografije, na njima sve uredno, ali vapi za svežinom koju smo očekivali da će gospođa enterijerista dati. Premerimo sobe, premerimo zidove, javimo dimenzije. Jedan visoki plakar bi bio potreban, da pregradi prostorije, da skloni karton koji glumi zid. Prozori su loši, ali skromni su, ne preteruju, ne traže. Urolaće peškir ili ćebe, zaustaviće oni zimu koja bi unutra kroz nabreklu stolariju. Plakar visoki i možda krevetić koji ne škripi i ne ljulja se, biće dovoljno.

baby-room

Čekamo. Čekamo. Čekamo. Sedam, četrnaest, dvadesetijedan dan. Javim se, da podsetim. Čekam. Čekamo. Čekamo. Još četrnaest dana. Javim se ponovo. Gospođa se izvinjava, kaže problem, kaže daj mi broj telefona, javim ti se sutra. Doda: “ne brini se”.

Prošlo je novih četrnaest dana tišine. Napišem joj: “Hvala Vam za ništa”.

Tišina. I ogromno ništa.

Pokrenula je nadu, raspirila je, to je uradila. Mladim roditeljima kao da je rekla:„Biće lepo za bebu, biće lepše nego što ste ikada mogli zamisliti“. I onda je nestala.

Kada sam pisala tekst nisam razmišljala o tome da će se neko javiti za pomoć, jer moji su prijatelji zadovoljni iako im prostor u kom treba da dočekaju bebu ne ide na ruku. Nisam razmišljala da će biti na stotine šerovanja, na više od 10.000 lajkova i samo jedno „ja bih da pomognem“, koje je, doduše, brzo palo u vodu. Onda sam pomislila kada bi svako ko je podržao tekst pomogao, čitava bi se kuća mogla sagraditi, a ne samo jedan plakar. I to ne samo ovoj porodici, nego stotinama drugih porodica. Ako se svi toliko podržavamo i volimo u ovom virtuelnom svetu (ljubac, volim, pusa, kuco maco, carice, kraljice, bravo), gde su ti lajkovi kada treba da se izađe iz njega, kada je potrebno pomoć i podršku pokazati na delu, na ulici, rukama, na vetru o kom sam pisala na početku. Verujem da ne bi bilo gladnih ni žednih ni tužnih ni poderanih kada bi svako od nas pružio onoliko koliko ima. Bio to komad hleba, ili majica koja nam se ne dopada više, ili osmeh. Mi smo ti koji možemo da menjamo stvari, ali toga ili nismo svesni ili smo lenji. Ili smo jebeni licemeri.

like

Ako je Svetlana Seka Aleksić toliki humanista, ako Blic ima razumevanja za ovakve tekstove, ako ste svi vi koji ste kliknuli lajk razumeli ono o čemu pričam, javite se sad.

Neka se javi neki stolar, neka napravi od restlova šperploče visoki plakar.

Neka se javi neko ko ima krevetić, ko bi da ga pokloni.

Neka se jave privrednici, neko od njih je sigurno čitao tekst, neka daruju nove prozore.

Ajde, pokažite na delu da ste razumeli o čemu sam pisala i da niste lupili lajk samo zbog toga što sam „oplela“ o medijima i njihovom feljtonskom izveštavanju o porođenoj Svetlani Seki.

Ajde, da vas vidim.

Ajde, pokažite da niste licemeri.

Uverite mene, i što je još važnije uverite sebe da je ovaj svet ipak dobro mesto za život.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije