Hrabra Lola

Bila je dijete. Bila je udata. Bila je Romkinja

Ispred zatamnjenog izloga napuštene trgovine stajale su dve curice i jedan par cipela na štikle. Obuvale su ih naizmenično. Kadrirale se u velikom pa u malom oknu izloga. Pojedinačno. Zatim zajedno. Nasmejane, kovrdžave i garave. Sretala sam ih svako popodne tokom letnjeg semestra poslednje godine studija.

Piše: Radmila Radojkovic

“Što si lepa”, dobacivale bi mi, “k'o mačka ispod repa”. Njihov kikot kotrljao se niz ulicu zajedno sa rasklimatanom “ponikom” i izduvanom loptom sa šarom bubamare. Zvonko i neprestano. Iz ajnfort kapije bi izjurila gabaritna i dušebrižna suseda u kućnoj haljini. Da izdeklamuje niz vaspitnih mera, poput recepta za kolače. Pet minuta čupanja ušiju na tihoj vatri uz povremeno dodavanje popravnog doma. Nemoćna pred njihovom bosonogom razdraganošću, jetko bi procedila: “Ma, ciganska posla”.

Kada je tog jutra zazvonio telefon, bio je moj red da preuzmem slučaj. Žustro sam zapisala referisane podatke – ime i prezime, godine starosti, okolnosti koje su dovele do hospitalizacije i razlog zbog koga se traži konsultacija. Već par godina sam obavljala posao socijalnog radnika u opštoj bolnici i kroz procedure sam prolazila rutinski.

“Dogovoreno. Za desetak minuta”, potvrdila sam pedijatrijskoj sestri i prekinula vezu. Na pultu odseka za školsku decu sačekala me je istorija bolesti moje male pacijentkinje i komentar s uzdahom: “Ma, šta da vam pričam. Videćete i sami. Ciganska posla”. U bolesničkoj sobi zatekla sam curicu –  kovrdžavu i garavu kakvom sam je upamtila, neobično tihu i prisilno udatu u četrnaestoj godini.

cp-mary-ellen-mark-3

Foto Mary Ellen Mark

“Nisi naša, pa ne znaš. Kod nas tako mora”, uveravala me. Izvadila je mobilni telefon iz natkasne i provela me kroz foto galeriju. Đinđuve i kićanke. Šatra i višednevno slavlje. Kum koji mladencima stavlja posoljene komade hleba na krilo. Da budu složni čak i ako se hleb i so zavade. Svekrva koja je povela prvi čoček. Neke nove kikotave garavice – krezube i musave od svadbenih kolača. Momka je upoznala par dana pre prosidbe. I dok su roditelji u susednoj sobi pogađali cenu neveste, njih dvoje su obarali rekord u Candy Crush sagi. Jednako maloletni i jednako prisiljeni. Moglo je biti više – i novca i poena. Novca, da nije garava, jer “bele Ciganke” su uvek skuplje. Poena, da ga nije puštala da pobedi.

Njihov kikot kotrljao se niz ulicu zajedno sa rasklimatanom “ponikom” i izduvanom loptom sa šarom bubamare. Zvonko i neprestano. Iz ajnfort kapije bi izjurila gabaritna i dušebrižna suseda u kućnoj haljini. Da izdeklamuje niz vaspitnih mera, poput recepta za kolače. Pet minuta čupanja ušiju na tihoj vatri uz povremeno dodavanje popravnog doma. Nemoćna pred njihovom bosonogom razdraganošću, jetko bi procedila: “Ma, ciganska posla”.

“Sve mi tako. I moja mama i moja baka i moje tetke. Pa vi beli posle kažete – ciganska posla”.

Pogledala me blago.

“Nemoj da se brineš za mene”.

cp-josef-koudelka-1

Foto Josef Koudelka

Moj posao je da se brinem. Za pacijente koji nemaju zdravstveno osiguranje i one kojima je neophodan domski smeštaj, bebe koje majke napuštaju u porodilištu, zavisnike u procesu resocijalizacije. Za ovu prisilno udatu garavicu. Za sve obroke koje će morati da zagreje umesto stolice i hrpu rublja koju će u beskraj širiti dok joj se vidici budu sužavali. Za decu koju će rađati u svom sopstvenom detinjstvu. Za disordenes accomodationis F 43.2 na zaglavlju njene istorije bolesti. Poremećaj prilagođavanja prouzrokovan naglom promenom svakodnevnih obaveza i navika te izmeštanjem iz primarne porodice. Praćen mučninom i povraćanjem, drhtavicom i preznojavanjem. Moj posao je da se brinem i za – ciganska posla.

Izvadila je mobilni telefon iz natkasne i provela me kroz foto galeriju. Đinđuve i kićanke. Šatra i višednevno slavlje. Kum koji mladencima stavlja posoljene komade hleba na krilo. Da budu složni čak i ako se hleb i so zavade. Svekrva koja je povela prvi čoček. Neke nove kikotave garavice – krezube i musave od svadbenih kolača.

 

“Koleginice, još ste mladi, naučićete. To je njihov običaj, sastavni deo njihovog folklora”, bio je odgovor nadležnih institucija kojima sam se tog prepodneva obratila. Iako taj običaj uskraćuje pravo na slobodu izbora i obrazovanje, osujećuje emancipaciju i samostalnost, sadrži element prisile i prodaje ljudskog bića te krši različite odredbe Porodičnog zakona. Što su moji sagovornici svakako znali. Suprotno uvreženom mišljenju o sumnjivim kvalifikacijama i dekadentnoj radnoj etici, među zaposlenima u državnim institucijama još uvek ima vrlo visprenih i sposobnih pojedinaca.

cp-josef-koudelka-4

Foto Josef Koudelka

Ali to je odlika našeg folklora, to su naši običaji kada je romska populacija u pitanju. Da odrastamo uz opomenu “ako ne budeš dobar, prodaću te Ciganima” i zlatno pravilo bontona “nemoj da lažeš/kradeš/psuješ/pljuješ, to rade samo Cigani”. Da marginalizujemo i institucionalno zanemarujemo Rome, čak i onda kada delujemo sa pozicija moći i raspolažemo sa dovoljno znanja da nešto promenimo. Da pojačavamo kancelarijske tranzistore i prečujemo retke, ali dragocene apele Romkinja koje su uspele da se distanciraju od svog kulturnog miljea i koje pitanje prisilne udaje navode kao goruće. Jer, mi smo mi, a oni su oni. To je njihov običaj, to su ta njihova ciganska posla.

Moj posao je da se brinem. Za pacijente koji nemaju zdravstveno osiguranje i one kojima je neophodan domski smeštaj, bebe koje majke napuštaju u porodilištu, zavisnike u procesu resocijalizacije. Za ovu prisilno udatu garavicu. Za sve obroke koje će morati da zagreje umesto stolice i hrpu rublja koju će u beskraj širiti dok joj se vidici budu sužavali. Za decu koju će rađati u svom sopstvenom detinjstvu. Za disordenes accomodationis F 43.2 na zaglavlju njene istorije bolesti. Poremećaj prilagođavanja prouzrokovan naglom promenom svakodnevnih obaveza i navika te izmeštanjem iz primarne porodice.

Vratila sam se na odeljenje pedijatrije i ostatak radnog vremena provela tamo. Da uradim sekundarnu prevenciju i da u džepu mantila prošvercujem još sat-dva detinjstva za nju. Objasnila sam joj male bihejvioralne trikove za prevazilaženje anksioznosti i osnovne veštine asertivne komunikacije za bolje sporazumevanje u novoj porodici. Pitala me je za kontracepciju. Obećala je da će se čuvati. Pričala sam joj o romskim aktivistkinjama i o tome da se može i drugačije živeti. Da time neće nikoga izneveriti ni osramotiti, ukoliko to bude njena potreba i njen izbor. Uverila sam je da se škola može završiti i vanredno. Rasprostrle smo urolane magazine za tinejdžerke i slatkiše iz mojih džepova po njenoj postelji. Sviđa joj se Miloš Biković i sviđa joj se čokoladica Twix. “Što si lepa”, rekla sam joj i pokazala na njenu musavu nausnicu. Obrisala je usta rukavom pidžame i s osmehom dodala: “Ih! K'o mačka ispod repa”.

Pročitaj još

Od iste osobe