Ljudi s olovkama

Nina: Raskršće

Smatrala sam da nije fer da se smejem, jer On ne može. Smatrala sam da nije fer da opet volim, jer ne mogu njega. Smatrala sam da nije fer da živim, jer On više nije među živima. Prošla sam od…

Ljudi s olovkama

Smatrala sam da nije fer da se smejem, jer On ne može. Smatrala sam da nije fer da opet volim, jer ne mogu njega. Smatrala sam da nije fer da živim, jer On više nije među živima.

Prošla sam od tada previše kako i zašto, mrzela sebe, mrzela njega, Boga i univerzum. Prošla previše razgovora o slomljenim srcima, tužnim ljubavima i svaki se završavao mojom pričom o njegovom odlasku iz mog života, iz našeg kreveta, na moj rođendan. Nekad mi čak nisu verovali… Kažu da takve tragedije obično pišu holivudski scenaristi. Ja se nasmejem pa ih ostavim zbunjene. Kako? Kako se možeš ikada više smejati posle njega, posle raspadanja u million komada, posle smrti?

Ima li uopšte života posle smrti? Ima. Verujte mi.

Život mi se podelio na vreme pre njega i vreme posle njega. Prvih godinu i po dana od tada sam provodila vikende sa njim. Završim radnu nedelju, kada ne vidim nikoga od prijatelja, roditelja, samo posao kao distrakciju i nazad kući u njegov hram, u mojoj sobi. Sa svim slikama, uspomenama, poklonima i sitnicama koje su činile naš život. Zatim dođe vikend i ja dva dana provedem sa njim.

photo-1457494798428-b6be70915727Isprva sam samo plakala, vrištala, mrzela ga i volela naizmenično, pričala mu kakav je magarac i šta propušta. Trudila sam se da mrzi, gore negde, sam sebe što me je ostavio ovde. Malo što je otišao, a malo što me nije poveo sa sobom.

Zatim sam jedan dan uhvatila “njegov zabrinut pogled sa slike na hladnom mermeru”. Smatrajte me ludom, ali posle godinu i po dana ja sam iskreno osetila tu zabrinutost. Znam da je uvek želeo najbolje za mene isto kao i ja za njega i shvatila sam da, da je situacija obrnuta, sigurno bih našla način da ga progonim bar u snovima i da mu se načestitam novih godina što propada takav potencijal i takvo ljudsko biće. Ako želim da ga učinim zauvek “živim”, morala sam prvo ja oživeti, ponovo. Ako ne zbog sebe, zbog njega.

Kažu da takve tragedije obično pišu holivudski scenaristi. Ja se nasmejem pa ih ostavim zbunjene. Kako? Kako se možeš ikada više smejati posle njega, posle raspadanja u million komada, posle smrti?

Zatim je na svet došao Vuk. Pa Danilo. Njegovi sestrići. I radovali smo se svi. I plakali smo svi. Jer njihov ujak nije sa nama. Vukova i Dačina mama ih je naučila da me zovu ujna i rekla mi: “Ne znam ja kako ćeš ti budućem mužu objasniti da si ujna, ali ti ćeš to uvek biti njima”. I ja to jesam.

A ja sam rešila da ga ne pustim da nestane, da bude kao da On nikada nije postojao. Svratila sam na trafiku da ostavim 10 dinara koje je ostao dužan. Otišla sam u Crnu Goru da odnesem prijatelju flašu rakije koju mu je obećao. Rešila sam da završim fakultet jer sam mu obećala. I jedan dan ću napisati knjigu o njemu, jer sam takođe, obećala.

photo-1463871181391-8550cd89c179Počnem da naručujem njegovu pesmu u kafani, da spominjem nekim novim ljudima kako je postojao jedan On koji je na poseban način držao cigaru, On koji je imao jedinstven ritam kucanja ljudima na vrata i nikada nije zvonio, On koji je doveo kući porodicu sa malim detetom koju je upoznao taj dan jer nisu imali gde, On – čovek koji se jednom rađa i koji će zauvek imati 21 godinu.

Isprva sam samo plakala, vrištala, mrzela ga i volela naizmenično, pričala mu kakav je magarac i šta propušta. Trudila sam se da mrzi, gore negde, sam sebe što me je ostavio ovde. Malo što je otišao, a malo što me nije poveo sa sobom.

Dan za danom, ja sam učila da živim u isto vreme. I bez njega. I s njim. I smeh se polako vratio u moj život. Dao mi je u svoj toj nesreći vredan poklon – sposobnost da preživim sve što me ikad bude čekalo u životu, jer sam uspela da preživim njega… Nas. Naučio me da verujem da je sunce uvek tu, iznad oblaka i kada je najveća oluja i da je samo pitanje momenta kada će se pojaviti.  I ne postoji više problem u životu koji ne mogu prevazići jer imam tu, drugima nevidljivu podršku, u vidu njega.

I ja danas imam najveći osmeh na svetu. Neobrisiv.

U decembru punim tridesetu. Moj rođendan će uvek početi isto kao i zadnjih 11 godina – sa njim. Samo što ću ovaj put, kada prođe 11. decembar, moj rođendan i njegova godišnjica smrti, napraviti posle više od jedne decenije proslavu. Da proslavim život, sadašnji, prošli i budući, da proslavim mnogo toga, ali pre svega da proslavim jednu bitnu stvar… Sva obećanja koja sam dala i ispunila, i njemu i sebi.

I znam da je ponosan na mene, ovu jaku, nasmejanu, uspešnu, najbolju verziju mene. To je prava Andrijina Nina. Sada i zauvek.

Pročitaj još

Od iste osobe