Lole iz komšilukaO ljudima

Pismo ocu: Ti si, ćale, kriv….

Ti si, ćale, kriv što još ponekad ruske čeze lete po plafonu sobe moje, kao onda kad nad kolevkom si mi Onjegina recitovao. Ti si, ćale, kriv što od malena umem udicu da vežem i iz prsta je izvadim bez…

Marijana Stolić

Ti si, ćale, kriv što još ponekad ruske čeze lete po plafonu sobe moje, kao onda kad nad kolevkom si mi Onjegina recitovao.

Ti si, ćale, kriv što od malena umem udicu da vežem i iz prsta je izvadim bez suze, kao da čelična žica ne para kožu i krv se ne sliva niz laktove.

Ti si , ćale, kriv što mi je pesak u baletanke ušao po terenima tvojim i što s tesarima umem da se nadmudrujem kao majstor pravi.

Ti si, ćale, kriv što su me još kao bebu u svakoj kafani beogradskoj po imenu znali muzikanti i što i danas, onako „damski“, škembiće u saftu poručujem pre nego salatu.

Ti si, ćale, kriv što nam je kuća zvonila pesmom a terzijan  cepao žice na  gitari.

Ti si, ćale, kriv što špricer ne pijem jer se vino sodom kvari.

Ti si, ćale, kriv što poznajem bolje grčku mitologiju nego savremenu političku scenu.

Ti si, ćale, kriv što je Čajkovskog najlepši balet, Gogenove najlepše Polinežanke, „Aleksandrijski kvartet“ knjiga veka, Sotomajor najbolji atletičar ikad, što je Klint Istvud nikakav glumac al’ sjajan reditelj, što dan danas nijednu Šabanovu pesmu ne znam i što mi to na ponos služi.

Kriv si, ćale, što si gladan fakultet završio, 35 godina gradio tunele i mostove, a od penzije ni u banju sad ne možeš. Ni na rate.

Ti si, ćale, kriv i zato što znam šta je humor pa mi je danas malo šta stvarno smešno.

Jesi, kriv si, ćale, što si mi rekao kad mi je bilo pet da se od snova ne odustaje kad zagusti. Da se od snova ne odustaje nikad pa i kad po najdubljoj vodi plivam, jer si plivao kroz virove sa mnom.

Da, da, kriv si, ćale, što ti nikad duha zafalilo nije, čak i onda kad su nam se životi k'o domine rušili.

Kriv si, ćale, što sve četiri strane sveta znam, što ih se ne bojim ni na mapi ni na drumu. Što gde da pođem već sam s tobom tamo bila, il’ za ruku il’ kroz priče vođena.

Ti si, ćale, kriv što si radio uvek a sa nama bio stalno, pa sam eto mislila da svi muževi i očevi to tako rade.

Ćale, kriv si što svi psi lutalice i sitna deca iz naše ulice za tobom trče da se maze i igraju.

I kriv si, ćale, što ti sestričine već matore devojke u krilu sede i šapuću svom ujki tajne neke a deci po tebi imena daju.

Kriv si, ćale, što mi nikad nisi rekao „sama si ga birala“.

Ćale, kriv si, što si mi sve greške oprostio, sve grbave reči iz nekog jada otrgnute, što si voleo i što me voliš baš onakvu kakvom si me stvorio , i dobru i lošu, razmaženu, ljubimicu, jedinicu a vešticu.

A posebno si kriv, ćale, zato što si je voleo onako kako si je voleo, i kad je cvetala i kad je venula, i kad je disala i sad kad je već decenijama nema, pa me ubedio da se drugačije u ovom životu ni ne može voleti i da sve je drugo farsa i burleska.

Ti si, ćale, kriv što si i Betmen i Supermen u detinjstvu mog jedinca, što si njegov heroj i kad uz stepenice ne možeš jer kolena više ne slušaju, pa ti on kese nosi i pod ruku te drži.

Ćale, kriv si što je na pismenom zadatku napisao juče učiteljici „Mene samo moj deda uvek razume“.

Ti si, ćale, kriv jer ne možemo zamisliti sutra bez tebe a znamo da nas ono čeka.

Kriv si, ćale, što si najveći junak naših života, naša stena nepomična, naše sidro i naša luka, naš dom.

Kriv si, ćale, jer sam uspela da ustanem i budem danas ovo što jesam i ovde gde stojim samo zbog tebe.

Da znaš, za ovu dušu što je imam, ti si ćale kriv.

Kriv si, ćale…

Pročitaj još

Od iste osobe