Ljudi s olovkama

Željka Pavlović: Zašto neću više ničeg da se bojim?

Odlučila sam, neću više da se bojim. Neću da mi je dan obojen strahom od ko zna čega više. Neću da sam rob straha, hoću da budem slobodna.  Neke strahove dobijemo od roditelja, od njihovih stalnih upozorenja da ako nešto…

Ljudi s olovkama

Odlučila sam, neću više da se bojim. Neću da mi je dan obojen strahom od ko zna čega više. Neću da sam rob straha, hoću da budem slobodna.  Neke strahove dobijemo od roditelja, od njihovih stalnih upozorenja da ako nešto uradimo bićemo povrijeđeni. Ne krivimo ih, oni to rade zbog ljubavi i straha da nam se nešto ne dogodi.

Plašite li se Vi nečega? Čega? Da li su se Vaši strahovi ostvarili?

Ja sam od onih kojoj šetnja kraj Vrbasa predstavlja  pakao, iako ga obožavam. Jednostavno pakao mi  pravi ogroman strah da ću tamo sresti psa, ničije ohrabrivanje uz ono čuveno da mi neće pas ništa ne pomaže. Mnogima je taj moj strah smiješan i glupav, mene ograničava da hodam ulicama slobodno.  Trudila sam se da ga pobijedim, teško ide, ali svakim danom strah postaje manji. Dosadilo mi je da sebi uskraćujem neke divne šetnje zbog straha. Ne, neću više. Dosadi strah, te Vas ta dosada i natjera da ga pobijedite.

14886125_880940912040165_1170405821_n

Kada sam upisala fakultet opsjedao me strah da ću obnoviti godinu, ubijao  kada odem na ispit iako sam učila da ću se osramotiti jer eto sad odjednom ne znam ništa. Pojeo mi je taj strah svaku mrvu samopuzdanja, često i znanja. Strah se ostvario ali me i probudio. Nije kraj svijeta pasti godinu, kraj je ako nastavim da živim tako malo voljeći sebe i plašeći se svega. To je bio jedan od onih trenutaka kada sam počela da se budim.

 

Među najvećim strahovima bio je da će mi smrt uzeti one najdraže. Jednog dana, uzela je. Znala sam ranije da će ga uzeti, pripremala se, bila možda i najhrabija u tom trenutku. Kasnije me bol stigla, ali i saznanje da je to prirodni tok i da je bilo za očekivati kroz koju godinu da će djed da umre. Ono najvažnije saznanje je da čega se toliko mnogo plašiš, brže te stigne. 

Od malena sam maštala još igrajući se sa lutkama kako ću jednog dana biti majka. Ma šta jedno dijete, hoću puno djece! Ne zanimaju me te priče koliko je to stresno, naporno, bolni porođaji i ostalo…  Izvinite, hoću da budem jednog dana mama. Međutim, od puberteta mi se u glavi nenadano stvorio strah šta ako ne budem mogla imati dijete, ne znam kako i zašto se prokleto i tu pojavio strah. Uvijek sam bila komplikovana i od svojih najmanjih želja pravila da budu teške, a kamoli od te tako velike želje. Možda zato. Prolaze godine, pojavljuju se neki zdravstveni problemi i hop kažu mi da možda neću  jednog dana bita majka. Kakav šamar mi zada taj strah, spominju oni tu još neke bolesti koje su njima važnije od onog možda neću biti majka. Mene ne zanimaju, izlazim iz bolnice, zovem majku i plačem. Zašto to možda, kada ja to toliko želim jednog dana da budem? Srećom brzinom svjetlosti  uz pomoć drugih nalaza i doktora, saznajem da mogu biti majka i da je to samo greška. Greška koja mi je taj dan uzela koju godinu života, greška koje me suočila sa svojim najvećim strahom. Strah koji sam preživjela i sutra da mi to ponovo kažu, ja se ne bojim. Zato što znam da ću biti majka, nema tih hormona, cista i ko zna čega još što će me spriječiti. Trebao mi je taj šamar, trebala mi je ta greška da mi kaže: “Eto ti sad kada se plašiš nečeg bez razloga, posebno u godinama kada još nisi dovoljno spremna da budeš majka”.14885987_880940905373499_427135027_n

Mene su moji strahovi dočekali, naučili mnogo čemu. I, znate šta? Nema ljepše pobjede, nego kada pobijedite sami sebe, kada se suočite sa svim onim od čega bježite. Smijete se kasnije svemu tome,  jer ne može Vam više ništa. Nije ni moglo tek tako, nego smo dopustili da nam može. Svega čega sam se plašila, stiglo me je. Zato neću više da živim u stahu.  Nadam se da nećete ni Vi. Ne želite valjda da budete rob bilo čega, posebno ne straha.

Pročitaj još

Od iste osobe

 

Najnovije