Praktična LolaŽivot

Optužili su me da sam PR premijera Vučića. Gde se ja to vraćam?

tekst: Redakcija

Nakon objavljenog teksta o mom povratku u Srbiju iz Kanade, “malo” sam prostudirala komentare i reakcije koje je tekst izazvao. Nisam mogla da se otmem ideji da se ne zapitam, gde se ja to vraćam? Sibir, Sirija, Somalija ili Sahara, prosto je bilo teško oceniti. Na osnovu komentara ljudi, koji su bili najrazličitiji mogući, ja sam zaključila sledeće: izgleda da sam provela skoro ceo svoj život u nekoj dimenziji X i sad prosto ne znam kako da kupim avionsku kartu, za koju zemlju, na kojoj geografskoj dužini i širini. Zona sumraka.

Moram da kažem da me nisu posebno zaintrigirali komentari o mom duševnom i psihičkom stanju, kao ni oni da predstavljam kakvog bota. Za te koji su me proglasili botom koji, naravno, ne živi u Kanadi, postoji jedna mala tajna, IP adresa.

Intrigantno je svakako bilo to da sam PR premijera Vučića. Veliko i značajno priznanje, ovim putem zahvaljujem svima, na tako divnom poverenju. Oduvek sam znala da Dušan Kovačević nije pravio svoj čuveni film kao fikciju, već kao vrlo realno ostvarenje – “Balkanski Špijun”. Oduševljena sam saznanjem da takva egzotika zaista postoji. “A premijer, ako me se seti, seti se!”.

Moram da kažem da me nisu posebno zaintrigirali komentari o mom duševnom i psihičkom stanju, kao ni oni da predstavljam kakvog bota. Za te koji su me proglasili botom koji, naravno, ne živi u Kanadi, postoji jedna mala tajna, IP adresa.

Inače, bila bih PR i Kim Džong Un-u, kada bi uložio u ekonomiju Srbije 150 milijardi evra i potpisao više nego pristojan ček za našu marketinšku agenciju. Bih u teoriji, ali nisam sto posto sigurna da li bih u praksi. No, nije tema…

Ipak, najzanimljivije su mi impresije po pitanju toga kako ljudi vide Srbiju. Jasno k’o dan, ne svi, ali oni najglasniji, u prvim redovima, koji su sebi čupali kosu s’ glave zbog mog povratka. Ovako su je otprilike predstavili…

Počev od severa, tu je Subotica, Severni pol u vidu Severne Bačke. Zaleđeni hladni vrhovi secesije. Odatle se ide u Deliblatsku peščaru sa okrutnim dinama i živim peskom. Nepregledna pustinja u kojoj nema života. Sasvim jasno, ni pijaće vode. Zatim opasni i divlji kanjon Tise, takođe, nepristupačan. Malo južnije, neprohodne prašume Fruške Gore, tundre i tajge i fauna koja je krajnje opasna po ljudski život. Srem ostaje Srem, tu nema preterivanja.

Beograd – Vavilon, Sodoma i Gomora, grad nekulture, strave i užasa. Po ulicama hodaju gole žene i razuzdani muškarci van svake kontrole. Sve sami djiloši i starlete u dva miliona primeraka. Era Ojdanić je ministar kulture. Ljudi otimaju jedni drugima hranu iz usta, ali se više ne guraju da uđu u gradski prevoz. Gradskog prevoza nema, jer 90 odsto ljudi  ne radi.

Oni koji pak rade, jašu konja do posla, zarađuju po 200 evra mesečno. Sav zarađeni novac potroše na menjanje potkovica. Prednost je ta, što u Beogradu nema više problema oko parkinga, jer više niko nema ni kola. Kompjuteri i telefoni rastu na drvetu, to je bar dostupno. Internet, svi kradu, valjda jedni od drugih. Mora da je neko greškom, ipak, platio račun. Južno od Beograda je vlaška magija  progutala ostatak Srbije, pa je vidljiva samo, vidovitoj Zorki. Kosovo levitira još od 1389, tamo ljudi i danas hodaju po oblacima.

Počev od severa, tu je Subotica, Severni pol u vidu Severne Bačke. Zaleđeni hladni vrhovi secesije. Odatle se ide u Deliblatsku peščaru sa okrutnim dinama i živim peskom. Nepregledna pustinja u kojoj nema života. Sasvim jasno, ni pijaće vode. Zatim opasni i divlji kanjon Tise, takođe, nepristupačan. Malo južnije, neprohodne prašume Fruške Gore, tundre i tajge i fauna koja je krajnje opasna po ljudski život. Srem ostaje Srem, tu nema preterivanja.

Benzin se kupuje u plastičnim kanisterima, šet nemačkih maraka za litar. Ko nema “dojčmark” ne može da pazari. A da, ionako niko nema kola. Ljudi se voze isključivo linijama Fjesbuk – Tviter, Fejsbuk – Instagram. Žive od solarne joge. Prodavnice su ionako prazne. Nema ničega. U stvari Srbije nema, nije je nikada ni bilo.

A onda kada se probudim iz tog čudnog sna i učini mi se…

Oni koji pak rade, jašu konja do posla, zarađuju po 200 evra mesečno. Sav zarađeni novac potroše na menjanje potkovica. Prednost je ta, što u Beogradu nema više problema oko parkinga, jer više niko nema ni kola. Kompjuteri i telefoni rastu na drvetu, to je bar dostupno. Internet, svi kradu, valjda jedni od drugih. Mora da je neko greškom, ipak, platio račun.

Državni sistemi i privreda u najvećem delu sveta jesu ili postaju slični. 95 odsto ljudi radi za onih pet odsto koji na kraju jedini i imaju pravo na planetarne resurse. Izuzeci su jaka socijaldemokratska društva koja su kroz poreski sistem napravila drugačiju raspodelu. Ljudi koji se vraćaju svojim matičnim zemljama, ne dolaze u bolje sisteme niti bolje političke režime, već se sastavljaju sa svojim celim bićem. Onim ogromnim delom duha koji je ostao u svim voljenim ljudima “kod kuće”, zarobljen na najlepši mogući način. Vraćaju se da bi opet bili živi i celi. To je ta percepcija. Taj osećaj. Subjektivni osećaj. Jer ljudi mogu da budu objektivni racionalno, ali ne i duhovno i emotivno. Takvo nešto ne postoji.

Onaj ko živi svakog dana sa sobom, a ne sa stepenom uređenosti društva, zna kako mu je. Svako pojedinačno. To je poenta.

Ljudi iz Srbije odlaze zato što moraju, a oni koji se vraćaju čine to zato što ŽELE!

Zapadni svet ima pandan svih negativnih pojava, devijantnih likova i karaktera koji takođe imaju jednaku medijsku pažnju kao i nesretne starlete u Srbiji. Poenta je da, kada naši ljudi napuste Balkan, u zemljama u koje su emigrirali, prate i dalje vesti samo iz svojih matičnih zemalja.

Ljudi koji se vraćaju svojim matičnim zemljama, ne dolaze u bolje sisteme niti bolje političke režime, već se sastavljaju sa svojim celim bićem. Onim ogromnim delom duha koji je ostao u svim voljenim ljudima “kod kuće”, zarobljen na najlepši mogući način.

Propuštaju sve negativne pojave koje se dešavaju u njihovom novom komšiluku. Od šikaniranja dece u školama od strane druge dece, do bezbroj primera puškaranja i ubistava u tim istim us3tanovama. Preko onih vaspitačica i bejbisiterki koje maltretiraju decu po privatnim (kućnim) i javnim vrtićima. I još mnogo toga.  Korupcija, monopol i ostali ekonomski problemi. Ljudi, dakle, kada napuste Balkan ne pobegnu od svih gadosti sveta, naprotiv, već se prosto nedovoljno informišu o stvarnom stanju zemlje u kojoj se nalaze. Možda bi drugačije razmišljali kada bi promenili taj fokus. Ali to je nemoguće. Baš iz tog jednog razloga, što im srca i dalje kucaju negde tamo.

Tekst prenosimo sa pasarella.rs.

Zatvori reklamu