Lole iz komšilukaO životu

Ušla sam u knjižaru da kupim jednu knjigu. Ono što je uslijedilo vas neće šokirati.

tekst: Redakcija

Jednom sam napisala negde da mislim da u ličnoj karti treba da mi dodaju neku fusnotu:

* Ne puštati je u knjižaru bez nadzora odrasle osobe.

Malim slovima, ali jasnim, kako se niko ne bi prevario i kako bi odmah u startu znali sa kim imaju posla, jer čim imam malo slobodnog vremena – ja, pravac knjižara.

Otkrila sam o sebi da ne volim da sedim po kafićima. Umara me beskrajno ispijanje kafa i raspričavanje do tad million puta ispričanih priča. Ne zanimaju me te velike mudrosti koje ostaju u vazduhu ili vrtlogu dima, a kojih se vremenom ni ne sećam. Ne mogu svoje vreme da ostavim na jednom mestu, jer vreme prolazi i ja nekako osećam da moram u skladu sa tim da se krećem i svakog trenutka budem negde drugde da otkrivam druge stvari.

Dovoljno mi je da besciljno lutam, dok u trenutku ne shvatim da ne znam ni gde sam ni kako sam se tu stvorila. Osim kad sam u knjižari.

U knjižari mogu da budem satima. Tu mi nije važno ni što vreme prolazi ni brzina kojom se to dešava. Tu imam vremena, i uvek imam vremena za to.

Ne mogu svoje vreme da ostavim na jednom mestu, jer vreme prolazi i ja nekako osećam da moram u skladu sa tim da se krećem i svakog trenutka budem negde drugde da otkrivam druge stvari.

9c_djeqtdyy-joao-silas

Tako pre nekog vremena ulazim u Deretu. Samo tamo ima da se kupi ta neka knjiga, koju sam rešila da moram da kupim, jer od skoro imam novu drugaricu i odmah sam je videla kao tu knjigu i samim tim ona jednostavno mora da je ima.

Ulazim opušteno i prilično nezainteresovano, jer mi je mama jednom rekla da kad mi se nešto zaista sviđa moram da se pretvaram da nije tako jer neko to može da iskoristi i da manipuliše tom činjenicom. Tako ja ulazim u knjižaru u stilu – „dobro veče, ja sam ovde samo da razgledam“, a sa vrata očima već panično tražim tu jednu jedinu određenu knjigu i vidim sebe kako je plaćam i izlazim napolje, i kako se NE zadržavam, jer sam rešila da vreme iskoristim na još neke stvari.

Imala sam plan, a onda počinje…

U knjižari mogu da budem satima. Tu mi nije važno ni što vreme prolazi ni brzina kojom se to dešava. Tu imam vremena, i uvek imam vremena za to.

Sve je krenulo od pitanja gospođe iz knjižare: “Vi ste upoznati sa češkom književnošću”?

Čujem sebe kako ozbiljno sa ozbiljnim izrazom na licu otegnuto izgovaram – daaaa… A mislim se u sebi, pa napila sam se u Pragu jednom, kapiram da se to računa. U stvari, napila sam se dva put, ali sumnjam da je htela da se upoznajemo baš toliko. Mislim bila sam i u Kafkinom muzeju u Pragu, a on je pisac i to je direktna veza sa književnošću, ali muzej je bio previše avangardan i mračan i nije baš ostavio neki poseban utisak na mene.

Osim onog da je onoliko truda uloženo u nešto što je prilično nerazumljivo i mistično i realno ne uspeva da ti približi ni Kafku ni njegov život i delo, nego izađeš sa utiskom  samo da je bio ozbiljno istripovan lik. Ali, recimo ona fontana ispred muzeja koja predstavlja dva čoveka koja uriniraju mi je bila veći hit. Ali mislim da žena baš to ne bi htela da čuje, pa sam to sve zadržala za sebe.

Zato sam samo rekla:”Da”, a ona mi je uvalila knjigu – češku.

xzihaa09jcs-alice-hampson

Kako sam uzela one dve poljske i dalje mi nije jasno. Mislim kako od mog: “Znate ja baš pratim poljsku scenu”, što je u stvari tačnije da sam jednom bila na festivalu poljskog filma koji je bio u Domu Omladine i gledala neki presmešan film sa cirkusom, a u kom su mi usput najupečatljiviji momenat bile lepe haljine koje su glumice nosile, i još jedan film sa tematikom iz Drugog svetskog rata koji me baš pogodio jer sam se probudila baš u sred neke emotivne scene sa psom, dođem do, daćete mi ove knjige – obe.

Treću knjigu sam uzela jer me je čovek na kasi prepoznao kao nekog koga bi ta tematika baš mogla da zanima. Knjiga je inače o čoveku koji se penzionisao i dane provodi kao čuvar zoološkog vrta. Jasno je kao dan da bih mogla da se zanimam za tu temu i već se vidim u tome.

Četvrta je konačno bila poklon za drugaricu.

Peta je bila nešto što sam davno pročitala i volim i želela sam svoj primerak da imam na polici.

Treću knjigu sam uzela jer me je čovek na kasi prepoznao kao nekog koga bi ta tematika baš mogla da zanima. Knjiga je inače o čoveku koji se penzionisao i dane provodi kao čuvar zoološkog vrta. Jasno je kao dan da bih mogla da se zanimam za tu temu i već se vidim u tome.

A onda kad sam konačno rešila da je dosta i stala na kasu, čula sam glas i trećeg prodavca: „Izvinite, gospođice…“

“Ok, dajte mi knjigu”.

“Molim”?

8muutamcwu4-jez-timms

“Samo mi dajte tu knjigu pa da završimo sa tim, jer očigledno ne mogu da kažem ne”.

“Koju knjigu”?

“Pa tu koju mislite da je baš za mene i da bi trebalo da je pročitam. Hoću! Uzimam! Sve može”!

“A pa nisam hteo da vam kažem za knjigu, hteo sam da vam kažem da vam se marama vuče po podu”.

Epilog:

Kupila sam šest knjiga. Slovima š e s t. Jednu knjigu sam ušla da kupim, izađem sa šest, a imala sam pet iz matematike. Izašla sam sa šest knjiga jer naravno da je i poslednji ipak u meni prepoznao nekog ko treba da pročita sve o istoriji filma, ali iz potpuno drugačijeg ugla.

Naravno da sam rekla – da. I konačno izlazim napolje i krećem ka kući, jer sam sat i po vremena bila u knjižari i više nemam snage za druge stvari.

Dolazim na stanicu da sačekam trolu, kad na bilbordu ispred mene krupnim slovima piše:
„60. međunarodni beogradski SAJAM KNJIGA“.

Autorka: Julija Dukić, pingvin