Praktična LolaŽivot

Djeca nasilnici: Hajde da ih ne odbacujemo. Hajde da im pomognemo

tekst: Redakcija

Puno je nasilja među decom. Iako neki ljudi govore da je toga bilo i ranije, u neko tamo “njihovo vreme”, većina se slaže kako je vršnjačko nasilje među mladima danas u zastrašujućem porastu.

Svakodnevno radim sa ovim mladim ljudima i takođe imam utisak da postoji puno nasilja među njima. Ne bavim se merenjem i poređenjem “sada i pre x godina” jer mi to nije ni važno. Bitna je činjenica da su agresivni ispadi kod mladih sve češći način reagovanja kada žele da dođu do ispunjenja neke svoje potrebe, bilo da je reč o fizičkom aktu ili manifestaciji agresije na neki drugi način. Međutim, moj utisak je da je takođe sve češće nerazumevanje okoline za ovakav problem, potom i a priori odbacivanje ovih osoba kao “propalih slučajeva kojima nema pomoći” i koje kao takve treba izopštiti iz društva. Ovakvo stanje stvari je u potpunosti nefunkcionalno, i samo još više produbljuje problem vršnjačkog nasilja među mladima.

Verujem da će neki od vas sada pomisliti nešto poput: “Slušaj ovu. Ona još brani nasilnike!” No, da biste bolji razumeli šta u stvari pokušavam da vam kažem, možda bi bilo dobro da prvo probam da odgovorim na pitanje koje je postavljeno na početku teksta:

Ne bavim se merenjem i poređenjem “sada i pre x godina” jer mi to nije ni važno. Bitna je činjenica da su agresivni ispadi kod mladih sve češći način reagovanja kada žele da dođu do ispunjenja neke svoje potrebe, bilo da je reč o fizičkom aktu ili manifestaciji agresije na neki drugi način.

Kako to deca postaju nasilna? Gde leži uzrok takvom njihovom ponašanju?

Većina ljudi bi na ovo pitanje odgovorila jednoobrazno – krivi su roditelji. Istina je da je uzrok nasilničkog ponašanja kod neke dece u disfunkcionalnim odnosima u njihovoj porodici: razvod, smrt, česte svađe, siromaštvo, zanemarivanje, alkoholizam nekog od roditelja, itd. Najčešći uzrok koji leži u porodici je kada je dete direktno ili indirektno izloženo nasilju, pa to usvaja kao svoj model ponašanja. Međutim, postoje deca koja su bila izložena čak i nekoliko od pobrojanih faktora, pa su opet nastavila da funkcionišu na društveno prihvatljiv način. Kako sad to? Da li je to moguće? Žena sam iz prakse i verujte mi kad kažem da jeste moguće. Razlog tome je u sledećem:

Iako mnogi prvo okrivljuju roditelje za nasilničko ponašanje deteta, istina je da na to utiču i mnogi drugi faktori: njegove individualne karakteristike, okolnosti vezane za školu, vršnjake, bližu okolinu i društvo/državu u kojoj živi.

Uvek mi je krivo kada vidim da su roditelji jedini na stubu srama za ovaj problem, a svedok sam da u nekim slučajevima uzroke treba tražiti na drugom mestu. Vrlo često je važno kakav je karakter deteta, kakve su njegove navike, školsko postignuće, struktura slobodnog vremena, vršnjaci sa kojima se druži. Roditelji su svakako jako važni u izgradnji osnovnih vrednosti kojima dete vodi svoje ponašanje, u podsticanju motivacije i aspiracija ka školi, u imanju uvida u to sa kim se dete druži. Ali, hajde da se svi setimo svog puberteta: ako nismo mi bili takvi, onda smo svi sigurno znali barem jednu osobu koja je u kući imala model svih mogućih društveno prihvatljivih vrednosti, pa je opet odlučila da se povede za nekim drugim – najčešće onim koje su propagirali referentni vršnjaci. Pubertet je svakako jedan izazovan period u kojem roditelji u mnogo čemu gube na snazi i autoritetu, čak i kada čine sve što bi neki stručnjak mogao da im preporuči.

Istina je da je uzrok nasilničkog ponašanja kod neke dece u disfunkcionalnim odnosima u njihovoj porodici: razvod, smrt, česte svađe, siromaštvo, zanemarivanje, alkoholizam nekog od roditelja, itd. Najčešći uzrok koji leži u porodici je kada je dete direktno ili indirektno izloženo nasilju, pa to usvaja kao svoj model ponašanja.

Tu su i škole i njihovi “problemi”. Zbog različitih zakonskih ograničenja stručni radnici tamo su praktično izgubili moć vaspitanja dece i ostala im je samo mogućnost obrazovanja. A deca u školi provedu po pola svog dana, i neophodno je da ih tamo neko i vaspitava. Imala sam priliku da o ovome pričam sa mnogim nastavnicima i stručnim radnicima škola, i istina je da i njima nedostaje to učešće u vaspitanju učenika. Ima izuzetaka, slažem se, ali često tu nije razlog u tome da ne žele da se bave decom, već im je to u mnogo čemu onemogućeno. Od besmislenih zakona koji im samo oduzimaju na moći, preko fiskulturnih sala koje se iznajmljuju nekakvim preduzećima, pa do politike koja ulazi u sve pore njihovog delovanja.

Foto Infondacija

A mediji? Trka za senzacionalizmom, bez bitnih pratećih informacija o tome kako sprečiti pojavu opisanog problema, kako ga rešiti, kome se obratiti. Ako mladu osobu svakodnevno bombardujemo pričama iz crne hronike, bez bitnih zaključaka i prethodno navedenih informacija, ona će to prihvatiti kao poruku da je takvo ponašanje verovatno ok, pošto takvih osoba ima na sve strane i one su očigledno “cool” jer se još i na televiziji pojavljuju. O Kristijanu Goluboviću, Staniji i ostalim pogrešnim vrednostima koje takvi reprezentuju ne želim ni da govorim, jer mislim da je zaključak jasan.

Zbog različitih zakonskih ograničenja stručni radnici tamo su praktično izgubili moć vaspitanja dece i ostala im je samo mogućnost obrazovanja. A deca u školi provedu po pola svog dana, i neophodno je da ih tamo neko i vaspitava.

Da li se nasilnoj deci može pomoći?

Ovo nije tekst u kojem ću pričati o tome kako pomoći deci žrtvama. Ja bih volela da spomenem neke predloge o tome kako pomoći deci koja su počela da manifestuju nasilničko ponašanje. Njima se javnost nažalost manje bavi u tom smislu i olako ih odbacuje.

Roditelji, posmatrajte svoje ponašanje. Ne zaboravite da ste vi često osnovni model ponašanja za vašu decu.

 

Ukoliko se pojavilo nasilničko ponašanje kod vašeg deteta, ne minimizirajte ga, ne ignorišite. Ako mislite da nemate kapaciteta da se sa tim sami nosite, obratite se psihologu, pedagogu, Centru za socijalni rad.

Ne okrivljujte odmah društvo i situaciju u zemlji u kojoj živite, naročite ne naglas pred detetom. Iako tu leži puno uzroka, postoji barem nešto što vi ili vaše dete možete promeniti. Krenite od toga.

Trudite se da uvek imate uvid u to sa kim se vaše dete druži. Insistirajte da ponekad dete dovede svoj drugare kući, upoznajte se sa njima.

Roditelji, posmatrajte svoje ponašanje. Ne zaboravite da ste vi često osnovni model ponašanja za vašu decu.

Ne okrivljujte sebe previše ukoliko ste razvedeni, bez posla, bez dovoljno sredstava da zadovoljite detetove potrebe. Postoje i drugi koji su u sličnoj situaciji, pa se kod njihovog deteta opet nije pojavilo nasilničko ponašanje. Probajte da vidite da li problem leži u nečemu drugom vezano za vas, ili konkretno za vaše dete.

Podstičite ga da redovno ispunjava školske obaveze i da pronađe neki hobi. Što više vremena provodi u strukturisanim aktivnostima, manje su šanse da će uzeti učešće u društveno neprihvatljivim aktivnostima.

PRAVO I OBAVEZA

Škole

Učite decu da pored svojih prava oni imaju i obaveze i odgovornosti koje uz to idu.

Ne prepuštajte se ograničenjima. Uprkos svim zakonskim besmislenostima i uprkos činjenici da ste npr. vi jedni zaduženi za nekoliko stotina učenika u vašoj školi, uvek postoji barem još jedna mala inicijativa koju možete pokrenuti. Od neke nove sekcije/radionice koju ćete organizovati, pa do davanja nekog zaduženja učeniku koji pokazuje nasilje. Kada mu date zaduženje da bude npr. domaćin koji dočekuje goste na nekoj školskoj priredbi, neretko se možete iznenaditi koliko će to pozitivno uticati na njega, jer u stvari nije navikao da ga neko gleda u tom svetlu, pa se i sam već uživeo sa ulogom negativca.

Trudite se da uvek imate uvid u to sa kim se vaše dete druži. Insistirajte da ponekad dete dovede svoj drugare kući, upoznajte se sa njima.

Imajte na umu da deci fali vannastavnih sadržaja. Organizujte se sa kolegama, pa im barem povremeno pružite neke od njih. Ukoliko za to nemate mogućnosti, raspitajte se o besplatnim sadržajima u okolini i uputite učenike tamo ili pozovite te organizacije/udruženja da se predstave u vašoj školi. Vrlo često ste vašim učenicima vi osnovni izvor takvih informacija.

Ukoliko osetite da ne možete sami da rešite problem sa nasilnim detetom, opskrbite se informacijama gde dalje možete poslati njega i njegovu porodicu. Pored institucija, postoje mnogobrojne nevladine organizacije i udruženja koje imaju kvalitetne programe za rešavanje ovakvih problema.

Iznova radite na svom entuzijazmu, nemojte odustajati. Vi ste često drugi roditelj toj deci, pa ako su njihovi roditelji odustali od njih, nemojte i vi.

Postavite sebi realna, ali izazovna očekivanja. Ukoliko ste psiholog koji je odgovoran za 1000 dece u školi, naravno da nećete moći sami da sprečite pojavu nasilja među njima. Ali, ukoliko pomognete i 10% dece učinili ste veliku stvar. Najlakše je reći “Ja ne mogu. Nema svrhe!” Da li je baš uvek tako?

Mediji

Imajte u vidu da senzacionalističke vesti imaju dalekosežniji negativan uticaj ako se odnose na decu.

Vi igrate krucijalnu ulogu u promociji osnovnih vrednosti kod mladih. Kakve vrednosti biste želeli da izgradite kod svog deteta? Krenite od toga.

Ukoliko osetite da ne možete sami da rešite problem sa nasilnim detetom, opskrbite se informacijama gde dalje možete poslati njega i njegovu porodicu. Pored institucija, postoje mnogobrojne nevladine organizacije i udruženja koje imaju kvalitetne programe za rešavanje ovakvih problema.

Gledanost vam je glavni cillj, to je jasno. Ali, pored negativnih uzora koje zbog gledanosti promovišete, probajte da u sličnom kontekstu povremeno ubacite i pozitivne uzore. Hajde da ponovo njih vratimo na pijedestal glavnih uzora za decu.

Uštinite po jedan minut od svake senzacionalističke vesti vezane za mlade, i iskoristite ga za davanje odgovora na neko od sledećih pitanja: kako to sprečiti? kome se obratiti? koji su predlozi stručnjaka za rešenje sličnog problema?

Na kraju je važno napomenuti sledeće:

Vršnjačko nasilje je nemoguće iskoreniti u potpunosti. To je društvena pojava koja je, nažalost, sastavni deo svakog društva.

Ono što možemo uraditi je da utičemo na njeno suzbijanje. Svakako da postoje deca koja imaju psihopatsku strukturu i koja će neminovno završiti u popravnom domu. Ali, nisu sva deca koja manifestuju nasilje takva. Postoje i njihovi roditelji koji ne žele ništa kod sebe da menjaju, čak i ako dubimo na glavi ispred njih. Ali, nisu svi roditelji nasilne dece takvi. Postoje stručni radnici u školama koji su mogli uraditi nešto da spreče nasilje, a nisu ni prstom mrdnuli. Ali, nisu sve škole takve. Ima ih puno koje organizuju sijaset aktivnosti ne bi li sprečili širenje vršnjačkog nasilja među učenicima.

Vršnjačko nasilje je nemoguće iskoreniti u potpunosti. To je društvena pojava koja je, nažalost, sastavni deo svakog društva.

Hajde da ne odustajemo. Hajde da ne odbacujemo ovu decu. Jednog dana takav problem može imati i vaše dete. Mnogima od njih možemo pomoći pre svega razumevanjem, pokazivanjem pristupačnosti i zajedničkim delovanjem. Oni su još uvek u razvoju, pa pokušajmo da im pomognemo da izađu na pravi put. Ako pomognemo barem jednom od 10 takve dece, radimo pravu stvar.

Tekst preuzimamo sa aleksandrabirta.com.

Zatvori reklamu