Lole iz komšilukaO ljudima

Momak sa Vračara: Što sam više putovao, razlike među ljudima postajale su mi besmislenije

tekst: Redakcija

Vračar je najmanja od 17 opština u Beogradu u kojoj živi oko 50.000 stanovnika. Smatra se da polovinu čine visoko obrazovani Beograđani. Na tom mestu se nalazi najveća turistička atrakcija u gradu- Hram Svetog Save.

Ako želite da čujete nešto o istoriji, kulturnom značaju, zašto se u blizini nalazi Narodna biblioteka ili spomenik Karađorđu?… Eee, za to je potrebno da dođete na turističku turu. Nisam luda da odajem “poslovne tajne”.

Beograđani su jedan deo Vračara nekada zvali Englezovac po prvom trgovcu nekretninama u Beogradu Fransisu Makenziju, preduzimljivom Škotlanđaninu koji je kupio Vračarsko brdo, isparcelisao ga i formirao ulice koje danas čine Čuburu, a potom prodavao placeve i tako sebi stvorio znatan imetak.

Jedan deo ovako stečenog bogatstva je testamentom zaveštao budućem hramu Svetog Save. Zbog činjenice da je govorio engleskim jezikom, dobronamerni, a neobavešteni građani nazvaše ovaj deo Vračara po njemu – Englezovac. No mučenom Škotu, bolno svesnom viševekovnih sukoba sa Englezima u domovini, ovo je verovatno izgledalo kao kada bi Hrvat otišao u London, a kraj po njemu ljudi prozvali Šumadija.

Beograđani su jedan deo Vračara nekada zvali Englezovac po prvom trgovcu nekretninama u Beogradu Fransisu Makenziju, preduzimljivom Škotlanđaninu koji je kupio Vračarsko brdo, isparcelisao ga i formirao ulice koje danas čine Čuburu, a potom prodavao placeve i tako sebi stvorio znatan imetak.

E baš tu, u nekadašnjem Englezovcu, glavna ulica se zove Makenzijeva. Kao što danas ulice u gradu čine osnovu orijentacije, nekada su to bile kafane.

Jedna od njih je bila Kikevac, legendarno stecište boema, pesnika, pijanaca i ostalog probisveta.
Upravo praunuk vlasnika ove kafane je moj dragi kolega Srđan, koji je danas četvrta generacija Ristića u istoj ulici na Vračaru.

On će vam u šali reći da su turistički vodiči osobe koje znaju gde je prečica do WC-a, gde su sniženja u gradu, najbolje točeno pivo, najjeftiniji buvljaci. Oni znaju i istoriju, običaje i kulturu, ali bi voleli da ih gosti o tome malo češće pitaju.
Dok ćaskamo uz kafu u srcu Čubure, Srđan mi kaže kako misli da je zajedničko svim vodičima da su individualci, poput slobodnih umetnika, nikada ukalupljeni, nesputanog i radoznalog duha, i najvažnije – spojitelji svetova.

Putovanja su za njih najzabavniji vid učenja. Dok putujemo rađaju se nove ideje, adrenalin koji nas pokreće, sa kojim se odrasta, sazreva i koji nas podmlađuje.

Dok ćaskamo uz kafu u srcu Čubure, Srđan mi kaže kako misli da je zajedničko svim vodičima da su individualci, poput slobodnih umetnika, nikada ukalupljeni, nesputanog i radoznalog duha, i najvažnije – spojitelji svetova.

Na pitanje “kako si” u šali odgovara da je još mlad, lep, visok, zgodan i da tera kosu na prirodno. On je, u stvari, racionalan, staložen, odmeren, beogradski šarmer u koga su bile zaljubljene gospođice u Istri ‘80-tih godina dok ih je obarao sa nogu svojom rečitošću i beogradskim akcentom baš onako kako su one želele da čuju.

On je kolega koji je bio na putu oko sveta i njegova iskustva sa tog i mnogih drugih putovanja u daleke i drugačije zemlje promenila su ga. Pomalo zanesen, kaže mi: “Ova planeta je jedna Božija bašta sa najrazličitijim raznobojnim cvećem. Ima i orhideja i ruža i korova i trnja. Zamisli kako bi samo bilo dosadno da je svo cveće žuto. Tek putujući i upoznajući druge kulture u Božijoj bašti možeš realno da sagledaš svoju”.

Srđan danas drži predavanja stranim gostima na temu “SerbiaToday: At the Crossroads of the Worlds”, a od skoro i “East Meets West – Our Oriental Heritage”. Radi se o gostima sa engleskog govornog područja, najviše iz Amerike koji kruzerima stižu u Beograd. Oni su jako radoznali da čuju o nama i postavljaju ponekad vrlo direktna, “nezgodna” pitanja o komplikovanim balkanskim razmiricama. Dobra strana medalje je što su iskreno otvoreni da čuju drugačija mišljenja.

“Tek ako dobro poznaješ njihovu kulturu i karakter, kao i način na koji razmišljaju, možeš da nađeš put da im ispričaš našu istinu”, kaže mi uz poluosmeh i preko šoljice kafe.

Zamisli kako bi samo bilo dosadno da je svo cveće žuto. Tek putujući i upoznajući druge kulture u Božijoj bašti možeš realno da sagledaš svoju

“Što sam više putovao, razlike među ljudima postajale su mi besmislenije, a celina očiglednija i bliža…”

Pitam ga šta misli, gde naši ljudi treba prvo da putuju. A on, kao iz topa: “Treba početi turom klasična Grčka, potom klasična Italija i na kraju da ozbiljno zarone u Istanbul. To će im puno pomoći da kvalitetnije sagledaju i razumeju sopstvenu kulturu, karakter i običaje, jer sve tri pobrojane civilizacije ‘zvone’ u nama”.

(Naslovna fotografija 4Zida.rs)

Tekst prenosimo sa bloga Turistički vešeraj.