Lole iz komšilukaO ljudima

Prošlost se desila, mnogo toga tek treba da se desi. Ne živi tamo, ne ponavljaj se.

tekst: Redakcija

Neki ljudi imaju gradove u koje se vraćaju s vremena na vreme. Neki te gradove samo posećuju, neki ih zovu kuća. Neki od tih ljudi koji idu kući za vikend, samo idu kući, a neki idemo u detinjstvo. Moje detinjstvo stane u jednu reč – Zrenjanin.

Svi mi koji imamo neki grad da se ponekad u njega vratimo, dobili smo na poklon vremeplov, a da ga nismo ni tražili. U trenutku kad sednem u autobus i kad me pukne ta ravnica, misli samo polete i odu, jer nigde brda na vidiku, da se od njega odbiju i vrate mi se.

I na staklu prozora autobusa, kao u onim filmovima iz četrdesetih kojima se ovih dana vraćam u Kinoteci, zatamnjuje se slika mog odraza na staklu i u mojoj glavi se čuje pucketanje filmske trake. I kreće projektor da se vrti i da baca svetlo na neko davno vreme koje zvuči kao muzika Ennia Morriconea iz filma „Cinema Paradiso“ i kreće moj film…

Zrenjanin

…I odjednom, imam devet godina i već sam prašnjava i musava od Rumenka koji mi se sliva niz i previše uflekanu majicu. I kosa mi je ulepljena od tog istog sladoleda i kolena skroz u ranama, i trčim preko prašine i asfalta bosa na bunar da se operem, pa nazad kod bake po 50 para, za novog Rumenka. I mama koja viče na mene da ne pijem ‘ladnu vodu sa bunara tako znojava od trčanja i da ne jedem posle sladoleda zeleno voće, pogotovo ne tako što sedim na drvetu.

I čujem zvonca sa bicikala koji zvone u znak pozdrava,  i komšijska – Dobro veče, sa klupa ispred kapija na kojima se grickao suncokret u fišecima od „Politike“ do duboko u noć i pričalo o politici i tome da li je ili nije rodilo te godine i koliko…

Neki ljudi imaju gradove u koje se vraćaju s vremena na vreme. Neki te gradove samo posećuju, neki ih zovu kuća. Neki od tih ljudi koji idu kući za vikend, samo idu kući, a neki idemo u detinjstvo. Moje detinjstvo stane u jednu reč – Zrenjanin.

..I u pozadini je negde neka sitna tamburica, i Dnevnik koji se čuje sa televizora jer su prozori širom otvoreni, i momenat kad znaš da je taj isti  Dnevnik vreme kad će i glava nekog od roditelja da se pojavi na tom prozoru i da te uteruje u kuću jer je vreme za večeru. I miris pečene slanine i paradajza  onog domaćeg, onog što nisi ni čekao da ti iseku nego si ga trpao celog u usta pa opet slušao kako viču na tebe, jer zaboga fleke od paradajza se nikad neće skinuti. I kajgana. I leba masti i aleve parike, da se zasladiš.

I sloboda. Sloboda koja kao takva jedino može da se meri ravnicom i osećajam da ti se život dešava baš tada i u tom trenutku i da nikad ništa dalje od toga se neće desiti, jer sve je dalje. U ravnici se držiš onog što je tu sa tobom i ispred tebe, sve ostalo je daleko. A sve što je daleko, što bi moja baka rekla, neka ga tamo, vidi tu gde jesi da radiš šta treba.

I čujem zvonca sa bicikala koji zvone u znak pozdrava,  i komšijska – Dobro veče, sa klupa ispred kapija na kojima se grickao suncokret u fišecima od „Politike“ do duboko u noć i pričalo o politici i tome da li je ili nije rodilo te godine i koliko…

Volela bih ponekad da može da se uključi tišina u ušima. Neka ostanu glasovi u glavi, ali da svi glasovi van glave zaćute. I da možemo samo da gledamo, da gledamo sve te lepe stvari oko nas koje su nam poklonjene, a koje tako olako shvatamo i pored kojih samo prolazimo, jer nam je važno da jurimo da vidimo šta ima tamo daleko. Nema ništa. Odnosno, biće ono što ti budeš odneo tamo. A ja nosim osmeh. To je to. I to onaj glasni, onaj iznenadni, kao letnji pljusak, onaj koji se ne računa ako nisam zapljeskala rukama. A to radim. Primetili su.

I kad se završi taj film u glavi i ponovo vidim svoj odraz u staklu autobusa koji staje u taj grad u koji putujem, ja u tom odrazu vidim osmeh. I još jedna stvar – Prošlost se desila, mnogo toga tek treba da se desi. Ne živi tamo, ne ponavljaj se.

Neki osmesi su lepši, kad te iznenade.

Autorka: Julija Dukić

Zatvori reklamu