Praktična LolaŽivot

Srednja škola mi je uništila samopouzdanje: Debela, mala ti jakna, debela kome su ukrala jaknu, debela…

tekst: Sara Velaga

Puno puta sam čula kad se deca posvađaju i vređaju među sobom, da ih odrasli brane sa rečenicom: Pusti ih, dečija posla. Deca su to.

A onda sećam se svoje srednje škole i koliko nisam umela da se snađem. Krilatica koja je svima nama poznata je ” Od kolevke pa do groba, najslađe je đačko doba”. Ja sam bila presrećna kad sam sa tim stresom završila. Sećam se da često sam sedela sama u klupi, na eskurzijama odmah iza profesora. Sama. Pa opet ni to nije bilo najteže kao uvrede nekih mojih “drugarica”.

Pokušavala sam da im odgovorim, ali samo sam pojačavala njihovu zlobu. Osetile su da me njihove reči pogađaju. Ja sam bila krupna devojka sa nekim kilogramom viška. Njima je to bilo prosto debelo. Možda i nije ali su osetile da me vređaju pa su nastavile. Debela, mala ti jakna, debela kome su ukrala jaknu, debela…
Nisam ih shvatala, pa sam se povlačila u sebe i bila još nezanimljivija ostatku odeljenja. Gledala sam ih kako se druže i osećala se kao loša, najgora. Na kraju sam i promenila školu, a tu negde i izgubila samopouzdanje. Godinama nakon toga, radim na sebi, trudim se da popravim sve. Ali i dan danas, mada sad imam neko kilo više nego tad, trgnem se kad čujem to debela.

Tada u tim mladim godinama, mi se formiramo. Otvaramo se prema svetu i svet prema nama. Zbunjeni smo, a upijamo kao sunđeri. Taj osećaj da sam najlošija, najgora me često i sad prosto zaledi. Tih par godina ja sam zaboravila da se smejem, i upoznala depresiju. Upoznala sam nesanicu, prejedanje i očaj. Što su one bile neprijatnije ja sam bila deblja, zatvorenija i očajnija. Volela bih da se vratim u to vreme i kažem sebi da učim, vežbam i da prihvatim sebe.

Da ne tražim utehu u tuđim očima već samo u svojim. Da kažem sebi da samoća nije isto što i usamljenost i da nikad ne odustanem od svojih snova. Mnogo godina posle tog iskustva osećala sam se kao da sam umrla duboko u sebi. Odustala sam od jednog velikog sna i mislila sam da nikad neću biti celovita. Ali ima i drugih snova, ima i drugih puteva koji su isto za nas. Danas ja učim da volim sebe, smejem se i pišem. I to je isto moj san. Sada znam da samoća nije isto što i usamljenost. Da mi je potrebno vreme koje ću posvetiti samo sebi. Danas meditiram, učim da prihvatim druge i da kad me vređaju znam da njih nešto boli i da traže oduška bolu, apatiji, dosadi. Ja danas verujem u ljubav, prijateljstvo, umetnost. I ne smatram tragičnim ako se putevi mojih prijatelja i moji razilaze. Nešto smo naučili jedni od drugih i idemo dalje.

Danas želim da inspirišem druge. Učim da prihvatim sebe sa svim manama a tako i druge. Osećam zahvalnost za dane pune ljubavi u mom životu. Puno je lepote u sitnicama koje mi olako shvatamo, kao nešto što nam pripada. Učim da život ne uzimam zdravo za gotovo. Ja imam sebe i imam bogatstvo. Ne upoređujte se sa drugima, njihove komantare ne uzimajte za svoju istinu. Prihvatite sebe i zavolite se. Ljubav, mir, sklad.

Olivera Oprešnik