Ljudski odnosiŽivot

Žene, pomagajte, upucaću se.

tekst: Bojana Mutić

Nekad naprosto nemaš inspiracije ni da držiš oči otvorene i dišeš a kamoli da pišeš.

Ali, ja imam tu sreću da mi je dozvoljeno da pišem samo kad to baš silno želim, i kad imam vremena, snage, volje, želje, ideje, kao i da pišem o čemu god hoću.

Međutim, pooonekad se desi da nešto moraš, ili bar trebaš. A moranje i trebanje je, bar u mom slučaju, osnovni preduslov za potpunu „stvaralačku paralizu“.

Upravo to mi se dogodilo neki dan. A kad si u gabuli, kome ćeš se drugom obratiti nego svom kriznom štabu za sve vanredne situacije, od porođajnih kontrakcija do sakrivanja u gepek. Ne trgujemo ljudskim organima, krijemo torbice od muževa, ne bojte se.

Kako izgleda jedna od tih intervencija, odlučila sam da podijelim sa vama, jer se ovaj intimni razgovor sa prijateljicama, o tome KAKO nešto da napišem, naposlijetku pretvorio u ono ŠTO sam zapravo htjela da napišem. Zato sam ovu stranicu dnevnika iščupala i pokazaću je vama, jer u njoj je odgovor na ona najvažnija pitanja, napisan iskreno, iz srca, kako jedino svojim prijateljima i možeš pisati (kad misliš da vas niko ne gleda, ili bar, da vas neće gledati).

Kako su u pitanju screeonshot-ovane fotografije, „ono bitno“ sam podvukla, kao supstitut za uobičajene izdvojene citate u tekstu 🙂

Uz, ne baš tako lako dobijen blagoslov, prenosim vam naš NOVOGODIŠNJI RAZGOVOR u cjelosti.

In order of appearance:

 

ja

 

 

 

 

Mirna

 

 

 

 

Maja

 

 

 

 

Jelena

 

 

 

glava od Branka (Nižol Mozaik) koja za profilnu sliku inače ima ogledalo

 

 

 

 

 

 

Marija

 

 

Bila jednom jedna glutenska princeza i imala pet kraljica…

sve možeš kad te neko čvrsto drži za ruku, otkad se za ruku držati naučio

Maja i ja na radnom mjestu iz snova

 

Srećnu Novu godinu i prijatelje uvijek u zagrljaju i online, želim Vam do kraja života!

Zatvori reklamu