Ljudi s olovkama

Danijela Zeljković: Mnogo je teško, al ne dam

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 1.355

Od kako znam za sebe ili od kako sam svesno sam svoj gazda misli i dela (a to se kod mene odnosi na doba po završenoj osnovnoj školi), uporno i otvoreno tvrdim kako mi do tudjeg mišljenja nije stalo. Ne zanima me šta će ko reći o meni i o tome šta sam učinila. Slepo sam verovala samo u rečenicu i mislila da kazivanjem iste postižem željeni efekat i potvrdjujem tvrdnju. E sad, kako sam malo „ostarila” shvalita sam da sam u debeloj zabludi. Kada počnete da preispitujete svaki svoj potez i rečenicu,  kada počnete istinski da razmatrate sa kojom namerom je nešto učinjeno ili rečeno, uvidjate da puno stvari radite po šablonu i da se dobar deo ne slaže sa onim što tvrdite. Svi mi za sebe smatramo da smo “dobri” ljudi a tamo neki oko nas su “zli” i “loši”.

Svi mi u svojim postupcima preskačemo deo o samoživosti i egocentričnosti i iznosimo u javnost samo stavove koji govore sve najbolje o nama. Mene je do ove spoznaje dovela tako jednostavna i učinkovita metoda. Svaki put pre nego što bih bilo  šta rekla ili uradila zapitam sebe sa kakvom namerom ja to činim. Istinski probudim svoju svest i zastanem, razložim do detalja zacrtanu akciju i onda od straha zanemim. Nemam više ni šta da kažem ni šta da uradim. Ostanem zatečena i uplašena. Ko sam to ja i šta ja to hoću? U šta sam to verovala i mislila da zaista jesam? Takva pitanja vas podsete i otvore vrata onim mislima koje su znale da bukvalno prohuče kroz vašu glavu ali ste ih brže bolje tamo negde potisnuli jer to nije u redu.

Takva pitanja otvaraju vrata odgovorima koji se kriju baš iza tih svesno ili  nesvesno potiskivanih misli. I onda krene bujica samospoznaje. Pa da, meni je veoma bitno šta će ko reci jer da nije davnih bih dana spakovala kofere i napustila sve što sam stvarala svih ovih godina ili da meni je veoma bitno šta ce ko reći jer da nije otvoreno bih priznala da sam flertovala sa mužem dobre prijateljice i da mi je, još gore, i te kako prijao kompliment od gospodina istog, pobudio mi maštu i doveo do bludnih misli ili da meni je veoma bitno šta će ko reći jer da nije ne bi mi bio problem da nosim istu jaknu deset godina koja bez obzira na staž greje jako dobro i omogućujuje mi ono osnovno i jedino a to je da ne promrznem. Da, meni je veoma bitno šta ce ko reći jer da nije otvoreno bih priznala da danas ne zelim da kuvam i da danas ne želim da služim nikog osim same sebe. Veoma je dobro kada vas ovakva spoznaja pronadje jer umete veoma brzo u svakoj sledećoj situaciji da prepoznate reči i dela sa istinski jasnom namerom, namerom vaše duše i dela sa debelom pozadinom podignutom od strane ega.

Odrastamo uz velika uverenja da nešto treba ili ne treba, sme ili ne sme. Ne tvrdim da su sva ona loša, daleko od toga, ali tvrdim da smo postupajući po iznetom šablonu zapostavili i zaboravili sebe tamo negde odmah na početku. I dok iznosim ove rečenice, uporno se bojim da će neko shavtititi nesto loše a u stavri samo ja nisam doslovno i potpuno shvatila da tako jednostavno ide. Uvek će neko nešto shvatiti drugačije, opisati suprotno, kritikovati oštro. Bitno je pronaći načine da se “krive Drine” isprave, da se putevi raščiste. Ovaj tekst je moj put, ove rečenice su metod moje već dobro zagrebane samospoznaje. I nismo svi sveci, nismo svi sazdani od misli pročišćenih i rajskih. Ali jedno jesmo. Jesmo ljudi koji su sposobni i nadareni izuzetnom vrlinom. Vrlinom oprosta.

Veoma je bitno prvo da oprostimo sebi sto smo zaludjeni krivim uverenjima a posle i izrodjenim delima. Sposobni smo da oprostimo sebi što smo sreću tražili u ljudima,  u drugim ljudima, u njihovim delima i nedelima, u našim očekivanjima. Sve su to stranputice našeg vešto i podmuklo učenog ega da su svi drugi odgovorni za ono što se dešava nama i u nama. Oprostite sebi jer ste verovali da vi niste izvor sreće i da je za sreću potrebno više, mnogo više od vas samih. Ima tu puno posla, znam i sama, ali da bi se nešto obistinilo bitno je samo početi verovati. U sebe i ljubav koju ste spremni da date. Kada se vaš mir bude ogledao u učinjenom dobrom prema nekom drugom bez potrebe i za jednom povratnom informacijom, znaćete da ste na dobrom putu.

Kada u svakom drugom biću budete videli onu jednu njegovu vrlinu koju poseduje od stotinu drugih mana znaćete da dajete upravo ono što želite da primite. Ljubav, razumevanje, toplinu. Ovakav pogled na život i ljude koji ga žive ne predstavlja grčevitu potrebu da budemo savršeni i da po cenu svog mira pristajemo na sve. Bas suprotno od toga govori ova teorija: dajte od sebe najbolje sto možete i želite, ne raditite ništa što je uz izrodjenu ideju imalo neku drugu nameru sem da pokažete koliko ste vredni i istrajni, velikodušni i spremni da pomognete. I jedino kome je bitno da pokazete da ste upravo takvi je sami sebi. Svi ostali izvori svojevoljnih kreacija nemaju smisao.

Dugo sam nepoštujući sebe nosila epitet glupe i naivne osobe, jer kako se to kod nas slikovito kaže, jako lako nasednem na nečije “zlo”. Sada sam neizmerno ponosna na sve svoje gluposti i situacije u kojima sam bivala ismejana jer sad shvatam da sam polazila od sebe, verovala da drugi gledaju iz iste perspektive kao i ja. Postavila sam prioritete: da volim sebe, da prihvatim sebe, da poštujem sebe. Mnogo je teško al ne dam. Postavila sam “cilj” da oprostim sebi. Drugima nema šta da se oprašta jer im nisam ni zamerila nego sam im zahvalna što su me doveli do ove tačke kroz koju vidim drugim bojama. Naučili su me da postojim, da sam jaka i da je vreme da upoznam svoju dušu kako dolikuje. Neprocenjivo putovanje.