Ljudi s olovkama

Jasmina Jovičić: Imaju svi, hoću i ja!

tekst: Ljudi s olovkama
Broj pregleda: 2.578

Usamljena gospođa, mali kafe u Knez Mihajlovoj, topla nes kafa, knjiga u krilu i misli koje tumaraju oko nje. Dok dobuje kiša pločnicima najpoznatijeg prestoničkog šetališta, zazvonio joj je telefon.

Tihi glasić s druge strane „žice“ će: “Mama, jesi li to ti?”

“Jok, ko bi bio?”- uzvratih.

“Ubiću se, dobila sam četiri dvojke”, nastavlja nerazgovetno, kroz suze.

“Šta, dobila si četvorku? Pa dobro, nije to tako loše”, odgovorih mirno.

“Ne, četiri dvooojke”, naglasila je.

Odjednom nastaje tajac. Da kojim slučajem posedujem nadljudske moći, odmah bih se teleportivala u taj mali zagušljivi školski WC (verovatno se tamo zavukla da njene suze niko ne vide jer u tom uzrastu suze uopšte nisu ok) i „zadavila je kao mačku“. Ili sam mogla da pustim glas čiji bi decibeli parali uši ostalim posetiocima koji su na miru došli da pročitaju jutarnje novine, ali ne, uzdržala sam se i ovaj put i postupila onako kako je pisalo u priručnicima o vaspitanju dece koji mi nikada nisu ulivali neko poverenje.

“Smiri se, biće sve u redu. To su samo ocene, znam ja, popravićeš ti to. Obriši suze i marš na čas”, pokušala sam da je utešim.

Prekinula sam vezu i zamislila da mi se, umesto kafe, na stolu smeši neka ljuta domaća koja će mi pojesti želudac i na trenutak probuditi zaboravljenu gorušicu. Ipak, nastavila sam da srčem ono malo preostale kafe i  krenuh u analizu svoje svakodnevice “duboko” se zamislivši.

Gde sam pogrešila? Ceo svoj odrasli život se trudim da svojoj deci pružim sve ono što požele. I šta dobijem zauzvrat- četiri dvojke. Kad je Tijana poželela novi mobilni, onaj sa odrgiženom jabučicom, vrhuncem skupoće, dobila je. Velim, da dete ne odudara od okoline. Iako smo taj mesec malko gladovali, nema veze, valja se. I tu ne dođe kraj tinejdžerskim prohtevima… Koliko je mojih plata (koja je inače ispod prosečne zarade u Srbiji) otišlo u “vetar” za kojekakve krpice poznatih svetskih brendova proizvedenih u Kini i susednim nisko razvijenim azijskim državama, dođe mi da zaječim.

Foto: Shoterstock

Za trulu kinesku krpu da dam 1500 dinara, zašto? Ne vidim razliku, kod Kineza je duplo jeftinija, samo su je ovi ovde dobro dezinfikovali ne bi li tako iz nje ispario onaj poznati “miris” užegle ribe i brodskog kontejnera. Ili kad dođe vreme za kupovinu obuće, prosto ne postoji savršen tajming za tu super soničnu visokobudžetnu naučnu  “ekspediciju.” Svake patike u koje se ona zagleda imaju natips  “Imaju svi, hoću i ja” i op-  deset hiljada. Deset hiljada gromova te opalilo, dete nezahvalno, to kao pa skoro cela registracija za onog našeg krša. Za te pare domaći  da joj radi, pere sudove i briše prašinu pošto je ona na truleks izgleda alegrična.

“Ma ne dolazi u obzir, znaš li da sve ove krpice na meni ne vrede toliko, zajedno s gaćama i burmom od belog zlata”.

“Pa i vidi se. Mama, ove tvoje gilje na nogama, to ti je baba dala”, mesto da glavu obori od stida, podrugljivo bi se nasmejala dok bi očima pokazivala na moje čizme boje bele kafe koje nosim već nepunu deceniju.

“E, sad si bezobrazna”, odgovorih joj kroz zube.

“Dobro, izvini, šta odmah padaš u vatru”, reče uz prevrtanje očiju.

“‘Alo, mala, pašćeš ti na dupe kad te ja šutnem u isto. Sram te bilo. ‘Ajde sad tiho napusti objekat da ne bi obezbeđenje reagovalo, jer ja ako popizdim… Znaš me”.

“Ali, mama, ovakve patike imaju svi u razredu”.

Foto: Shoterstock

“Baš me briga. Neka ti ih onda kupe drugari. Svako po 500 dindži pa da vidiš. Bićeš najsrećniji socijalni slučaj s kul patikama. Videla sam iste ovakve na internet, prodaje ih Gogina komšinica. Isto ovako bele sa tri linije. Mislim da boju možeš da biraš, uzmeš neke koje niko nema”.

“Neću da nosim fejk patike. To nisu original”.

“Baš me briga, ubedi ih da jesu!”

“Znaš li samo da se u njima čarape pretvarju u najsmrtonosnije oružje. Neki drugari ih imaju, da pomislim da je amputacija njihove noge jedino rešenje.”

“Ko im je kriv kad nose sintetičke čarape.”

“Ti stvarno mene ne razmeš.”

Aaaaaa, od ove tinejdžerske krilatice, diže mi se kosa na glavi.

“Ne zakopčavam se ja otpozadi, to više kod mene ne prolazi. Probaj to s babom, ona je još slaba na tvoje vapaje. Ja krpim kraj s kajem, frižider mi curi jer je uvek prazan, jedna ringla ne radi, a da ti ne pričam da mi je skoro na svim gaćama otišao lastiš. U moje vreme mama me odvede u radnju, pogleda cene, da mi da probam one najjeftinije, pipne gde mi je palac, kaže da obujem obe, obiđem dva kruga oko stolice za probavanje, ode na kasu, plati i ‘ajmo na sladoled pa kući.  Daj razmisli malo, nisi više mala. Dobro znaš kolike su naše plate, saberi, stavi prst na čelo i sve će ti biti jasno”.

“Opet me gađaš svojim frustracijama. Nisam ti ja kriva što ti je život promašen”, k'o iz topa mi uzvrati.

“Auuu, ovo je bilo nisko. Skarti jezičinu da ti je ja ne bih skraćivala”, odvrtih joj besno.

I Drama Queen kreće u akciju…

“Ne, molim te, bez suza. ‘Ajmo u ‘Mašu’ na toplu čokoladu da se smirimo.”

“Želi li mlada dama da proba neki model”, upitala je ljubazna prodavačica sa gvozdenim osmehom.

“Želi, ali za jedno deset godina kad mi se skine s grbače”, uzvratih besno.

“‘Ajmo, mama, i izvini za sve. Pogotovo za onaj ‘niski udarac’. Priznaj, bio je onako baš u tvom fazonu”, povukla me za rukav i postiđeno krenula ka izlazu.

“Jeste, ljubavi, sva si u mom fazonu.”

“Znači, kupuješ mi patike”, rekla je uz široki kez dok mi je visila na vartu.

“Aha, uskoro će i plata, a možda i novogodišnji bonus. Nadam se da imaju tvoj broj. I kupi, sine, barem veće za broj, zima će pa da obuješ neke deblje čarape.”

U kako je lepo kad žena ima svoje JA jer ipak mora da se zna ko vozi traktor, a ko otvara kapiju, pomislih u sebi i oborene glave uhvatim ćeru za ruku koja nije skidala “nevini” osmeh. Preživeh Ajfon, pa valjda ću i patike.