Ljudi s olovkama

Marija Arsić: Danas imamo sigurno

Dan počinje jutarnjom kafom kod vecine ljudi. Neki je vole popiti u drustvu sopstvenih misli i tišini, dok drugi u drustvu nekoliko glasova pored svog. Sve ih vezuje ista stvar- u tom trenutku, pravimo planove za novi dan, ali postoje…

Ljudi s olovkama

Dan počinje jutarnjom kafom kod vecine ljudi. Neki je vole popiti u drustvu sopstvenih misli i tišini, dok drugi u drustvu nekoliko glasova pored svog. Sve ih vezuje ista stvar- u tom trenutku, pravimo planove za novi dan, ali postoje i oni dani kada se vraćamo u prošlost ili na kratko otputujemo u planiranu budućnost.

Novembar polako klizi… Mesec kad se sve oko nas sprema za zimski san, priroda daje poslednje izdisaje života stvarajući najlepše šarene pejzaže koje samo jesen može dati. Dok vadimo kapute iz ormara, izvuvčemo po koje sećanje uz osmeh ili kajanje, pravimo nove planove. Počinjemo sa : „Moj život će biti, jeste ili je bio…“ a onda pitanje neprocenjive vrednosti : Šta je život?

Svako od nas ima svoju teoriju i svaka je tačna. Medjutim imamo lošu naviku da živimo u juče i za sutra, dok na ovaj trenutak prolazi. Juče ne možemo vratiti, a sutra se oslanja na danas, a mi to stalno zaboravljamo. I tako život prolazi, pakujemo sećanja, učimo nove lekcije, poželimo dobrodošlicu nekim novim i opraštamo sa onim ljudima koji iz njega izlaze. Suze, smeh, ljubav, uspomene.

A kad život prestaje? Da li kažemo da smo prestali živeti kada nam srce stane, kad prestanemo voleti, želeti ili sanjati? Vidjala sam ljude koji odbrojavaju dane sa neverovatnom voljom da osvanu i one kojima život obecava, a uveče ležu sa željom da se ne probude. Kakva ironija.

Shvatila sam da je život ono što kažemo da jeste i uvek smo u pravu, jer svako je pisac svoje priče, ali pitam se: Da li postoji život posle smrti?

Kada napustimo zemlju, da li i gde odlazimo? Da li je to začarani krug gde duse prelaze iz tela u telo menjajuci oblike ili je ravna linija nakon poslednjeg otkucaja?

Postoji li groblje za duse kao za tela? Rekla bih da je to ono što zovemo raj i pakao. Možda je to održavanje nade da se ipak život nastavlja na ovaj ili onaj način, samo da se manje plašimo, jer šta ako je ovo naša prva i poslednja šansa da budemo, da smo posle samo toga bili, bez tri tacke ?! To je večna tajna, jer sad ne možemo znati, a kad saznamo ne možemo nikom reći.

Na kraju mnogo je teorija bez ili sa nedovoljno dokaza. Ni istorija našeg nastanka nije potpuno jasna. Adam i Eva ili evolucija, pa opet na pocetak : Kako je nastao prvi život, prva celija? Opet mnogo teorija. Zato ovo sad je ono što jesmo, kakvi jesmo! Moj predlog je da cenimo dar života koji smo dobili i da ga iskoristimo na najbolji moguci nacin jer drugu šansu možda nemamo.

Ako čitate ovo sad, DANAS imate sigurno. To sto jeste od vas je napravilo JUČE, a šta će biti SUTRA, prepustite sebi i ovom danas!

Ovu recenicu ste možda čuli na više načina, od raznih tipova ljudi ne shvativši njeno ogromno značenje za nas same. I kad kosa osedi i ruke onemocaju, kada vreme iskida nasa krila mladosti, žalimo što to proslo vreme nismo bolje iskoristili. Bar sam ja ove recenice cula od baka i deka. Brže od života ne možemo ići, a jureći kroz njega, samo brže nestajemo.

Kad jutro zakuca sunčevim zracima na prozor i pocinješ dan na sebi svojstven način, seti se da ga iskoristis na najbolji nacin, barem onoliko koliko ti ludilo 21. veka dozvoli. Ne dozvoli da budeš samo sporedni lik svog remek dela. Budi to remek delo!

Pročitaj još

Od iste osobe