Ljudi s olovkama

Milena Koprivica: Čekaj me, ja ću sigurno doći

Pitaju me bližnji i daljni ovih dana: “Šta radiš”. Odgovaram uobičajeno: “Ništa”. Pomislim: “Eh, kad bi znali. Radim težak fizički posao. Čekam”. Nego neću da ih zbunjujem. Dosta im je njihovih života, njihovih trvenja i borbi. Kažu da sreća i…

Ljudi s olovkama

Pitaju me bližnji i daljni ovih dana: “Šta radiš”. Odgovaram uobičajeno: “Ništa”. Pomislim: “Eh, kad bi znali. Radim težak fizički posao. Čekam”. Nego neću da ih zbunjujem. Dosta im je njihovih života, njihovih trvenja i borbi. Kažu da sreća i dolazi onom ko zna da je čeka. Šta tu ima da se  čeka? Uvijek sam se pitala.  Lijepo uzmeš svoju sreću pod ruku pa kroz životne puteve uzbrdice i nizbrdice, makadamom- nekad polako ali sigurno, a nekad autoputem  stodvadeset na sat ka cilju.  I tako sreća i ti idete skupa, držeći se čvrsto pa kako vam bude. Dakle sreća je sa mnom gdje god idem, jer je imaš u sebi ili je nemaš.

Ipak, ja uhvatih sebe da nešto čekam. Čekam bolje vrijeme, čekam da prođe ovaj datum, čekam da prođe onaj datum i tako u krug prođoše mjeseci.  Mora se malo i sačekati, opet moji poznanici kažu. Čekaj ti, a to što duša mora malo da zapne, povuče i podigne džak tonu težak i još da ga nosi svakoga dana bar nekoliko sati, manje je  važno. Zato i rekoh na početku da je to težak fizički posao.  Bože moj, i tijelo je mnogo puta dizalo teško i nosilo džakove znojeći se i mučeći pa duša, vala, nije mnogo obraćala pažnju.

Ona se baškarila u svom krevetu gledajući omiljenu seriju. Tako i tijelo sad njoj vraća milo za drago.

Eto ti… ‘Ropći ti sad, znoji se i muči. Mene  se to ne tiče.  Ja sam dobro, sita sam, toplo mi je, lijepo se ophodi prema meni, kupa me, hrani, oblači, dotjeruje. A ti sad malo vuci teret. Sama to sebi radiš, sama sebi pričaš svakakve gluposti od kojih ti poslije nije dobro. Zato sama vuci teret. Ja ne dam da to utiče  na mene. Baš me briga, ja idem dalje. Svakog dana – osmijeh na lice i idem dalje. Ali, pošto smo nerazdvojne, čekam i ja s tobom… Čekam da se opametiš, da počneš hraniti i ti sebe kvalitetnijom hranom, oblačiš se u ljepšu odjeću, dotjeruješ se još ljepše jer si lijepa, kao i ja. Samo si ti sad nešto umislila, da ti nešto fali. Ne znam šta ti je odjednom.

Do juče si letjela na sopstvenim krilima, živjela u skladu sa mnom, govorila mi šta da radim i kuda da idem. Spotakle smo se na jednoj stepenici, padosmo, ali ti nikako da ustaneš. Nosiš taj džak pun ljubavi, snova, želja, nadanja, ambicija (svašta sam natrpala, što jes’ – jes’). A ja čekam da malo popustiš pa da iz tog tvog džaka počne da ispada ponešto. Tebi će onda, dušo moja, biti lakše bar za  koji gram, a ja svejedno idem dalje. Lakša za gram. Čekam da se vratiš sebi, svom izvoru, da shvatiš da možeš sve, ako vjeruješ i ako dovoljno jako želiš. Čekam te da mi se vratiš, da budeš ona stara, nepokolebljiva, istrajna duša koja sve može kad to hoće. Čekam da se polomljeni dijelovi sastave, da sve kockice dođu na svoje mjesto.

Čekam te da  isplačeš, istuguješ, izgrizeš i pokidaš svoje nemire i da mi pomogneš da zajedno opet uhvatimo kormilo našeg broda i krenemo na ovo naše zajedničko putovanje koje se zove život. Požuri samo, molim te, jer život ne čeka. Ne daj da gubimo više nijedan jedini trenutak života. Zašto  bismo? Zašto, kad imamo toliko toga da damo ovom svijetu? Zašto kad znamo da u sebi krijemo sva blaga ovog svijeta? Zašto da sjedimo i čekamo da nešto padne s neba? Neće. Znaš da neće. Ako same ne lupimo šakom o sto i ne kažemo: “Sad je dosta”. Svijet tek treba da nas upozna, da shvati da se s nama ne može šaliti, grubo i neslano.  Uzeti pa odbaciti. Neće moći. Bog nas je stvorio na sliku svoju- jedinstvene smo, niko sličan ne postoji, prema tome, suviše smo dragocjene i vrijedne da bismo sjedale u četiri zida i plakale nad svojom teškom sudbinom.

Kakva glupost. Ako može čovjek bez ruku i nogu da živi, i to kako-veličanstveno, šireći svjetlost i radost po svijetu, i da se raduje svakom novom danu, možeš i ti. Zato, na noge, naoružaj se osmijehom i pozitivnim mislima i zgrabi svoj život u svoje ruke. Ne daj više nikome, ali zaista nikome, vlast nad sobom. Ne daj više da te bilo čije mišljenje, bilo čiji otrovan komentar izvede iz  ravnoteže, iz saznanja da vrijediš. Tuđe mišljenje je upravo to –samo tuđe mišljenje. Ti odlučuješ o tome čije mišljenje će ti biti važno, a čije ne.

Čak i kad su najbliži u pitanju, možeš da poštuješ ono što misle, ali to ne smije odrediti tvoju sudbinu. Slušaj svoje srce, svoj unutrašnji glas. To je tvoj vodič kroz život. Gledaj da svakog dana radiš najbolje što možeš i znaš, pomijeraj granice pomalo, vjeruj u sebe i u Boga i najvažnije – ostani s obje noge na zemlji. Ne gordi se i ne diži sama sebe na pijedestale. Jer, ipak, koliko smo mali u svojim očima čak i kad smo veliki u očima svijeta, toliko smo miliji Bogu. A on vidi sve.

Pročitaj još

Od iste osobe