Praktična LolaŽivot

Znaš li da ljudi koji plaču uz Kasandru i čitaju Šeldona nisu loši ljudi?

tekst: Redakcija

Išao jedan čovjek i išao drugi za njim. I prvi tako ugazi u govno, drugi odmah to ponovi. Idu potom i prvi glasno podrigne, ovaj iza njega za sekund još glasnije. Redalo se to od prdenja do skidanja gaća. I onda tako prvi dođe do mosta i skoči, a drugi, brže-bolje, nastavi dalje.

Čula sam kasnije da je prvi imao dijagnozu. Drugi je samo bio čovjek iz većine.

– Sutra će me boljeti glava. Kako znaš? Pa, bilo u bioprognozi na televizoru.

– Bez vođe ćemo propasti, nema šta. Ko to kaže? Milorad, jebogati. A da to nije kao onaj Domanovićev vođa? A ko ti je taj, jel iz SDS-a?

– Čitala sam ju… Šta čitaš? Svjetlo izme… Boza, znala sam. Svašta bi o tome imao da ti kaže Žerom Ferari.

Sve neke samo svoje, zakulisane grupe. U koje bijeg traži njih ovoliko ili onoliko. Što iz straha od doktora, toliko iz neznanja. Ili deficita samopouzdanja, pa ćemo ko dlanom od dlan raspaliti po svakom iole drugačijem od nas. A onda ćemo držati predavanje o grozomornostima predrasuda. Zbunjujeće, jel da?! Ma, jok, samo smo mi ljudi maheri da sve prosto učinimo teškim ko ćumur.

Priča se svodi na to da bi mnogi danas da budu u nekoj manjini. Zavodljiva im je ta pripadnost, to slatkasto potpadanje odabranima. Među one koji, zaboga, ne gledaju smajliće iz bioprognoze. Jer je pase. Da se priklone grupi žaba koje ne dižu kovaču nogu u bilo kom segmentu svog postojanja, kako bi bili drugačiji, ako treba i od sebe samog. Ili, eto, čitaju samo visokorpofilne misli, iako je to sito kroz koje oni provlače nečije afinitete i apetite prosto njihova glava.

Da, postoje bolje i lošije knjige. Zapravo, autori. Da, jeste mi, ako ništa, a ono zabrinjavajuće, da je nečiji krajnji domet radoznalosti i književne požude Sidni Šeldon. Ali za moju tetku, koja je radni vijek provela u jagodinskoj Gradskoj kafani „Kragujevac“, sasvim prigodno. Jer je u međuvremenu, u nedostatku bračne idile, gutala vikend romane i rastajala se s dušom uz Kasandru. I tu je negdje u potpunosti shvatam. I ne ubacujem je u ladicu osoba za neupotrebu. I prihvatam je baš takvu, što je najvažnije.

I jeste mi u redu da većinu zadovolji Šeldon, Bog da mu dušu prosti, jer govorimo o jebenom ovozemaljskom svakodnevnom životu, koji je daleko od akademske zajednice i promišljanja zašto je zemlja okrugla. Toj većini su okrugle isključivo paprike paradajzuše, po šest u svaku teglicu, i ružičaste glave njihovih ćelavih beba. Njih će Agatinih „Deset malih crnaca“, iako to sad zvuči krajnje nastrano, da opusti, jer malo je preambiciozno da se sve nakon topljenja čvaraka druže sa Džordžom Berklijem. Ili ipak treba, da upru, da pod svaku cijenu pripremaju svoje vijuge za intelektualne olimpijade, književne večeri na Fejsbucima, za čajanke sa Alisom i Bijelim zecom, da propadnu u rupu i budu u društvu malom, ali odabranom, ako ih slučajno neki njegov član zaskoči iza ćoška.

E te me manjine dave. Zbog tih i takvih manjina, u koje bi svi, ako ništa, a ono čisto da budu u manjini koja je uvik kontra, smo u većinskom sranju. To su oni što nikad neće ništa kao većina, pa makar sjedili sami u ćošku i plakali.

To su oni što sve rade u manjini, a nerijetko po potrebi. Dok se ne napiju ili uvjere da ih niko neće vidjeti. Ako zatreba, slušaju narodnjake. Ili jedu sataraš. Inače, uši su im porasle na Šopenu, a nepca na kavijaru. U njujoškim predgrađima Laminci, Gostuša, Prokletije, Lonjsko polje i Banjaluka.

I mišljenje imaju po potrebi. O svemu. Juče su protiv ženskih prava, danas porodilje kite lovorikama. Sutra će ubiti ženu, i imati argument. Sve rade po potrebi, samo iz stalne potrebe kritikuju druge, napose one koji imaju samo jedno jebeno vlastito mišljenje. Jer je to jedno njihovo, šta drugo, nego isprazno, priglupo, priprosto i prejadno za njihova iskristalisanu pripadnost. Kao karakter na steroidima. Žao ti što ga nemaš, pa ga miniraš aminokiselinama. A ono samo obična esencija za turšiju.

Ne branim ni tuđa pripadanja, ni predrasude. One su mi tek model promišljanja. Da nekom damo priliku da nas razoruža i sebi da spoznamo koliko smo se zajebali. Umna gimnastika, svakodnevna. Šta je tu loše? Samo to da nikad ne priznamo vlastiti poraz, nego pobjegnemo u neku manjinu, ušuškamo se i režimo naokolo i zapišavamo svakog ko se usudio da čita Sparksa ili gleda Marisol.

Crna udavača

Zatvori reklamu