Lole iz komšilukaO ljudimaO životu

Jer mogu muževi, momci, ljubavnici da dolaze i odlaze, a mi ostajemo.

tekst: Marijana Stolić

Početkom svake Nove, odnosno januara, nižu mi se rođendani onih koje volim godinama. Ta ljubav potiče još iz gimnazijskih dana i neprolazna je. Trpi ono što nijedna druga niti je trpela, niti će trpeti. Ta je ljubav je večita ponekad manja, ponekad veća ali ne prestaje.

To je ljubav koja ima razumevanja za sve. Da me nema nekad, da se ponekad ne trpimo, a ipak uvek volimo prećutno. Ta ljubav ima snage za sve. Bar se nadam. Trpi moj blesavi i nepromišljeni jezik, brzoplete i nekontrolisane misli, trpi i da ćutim i ne javljam se mesecima, trpi kad sam ponekad gruba u svim svojim slabostima.

Imam te dve januarske ljubavi koje najviše volim. Potpuno i u svemu različite. Sedele su iza mene u istoj klupi 4 godine. Imale smo ceo jedan mali život za nama, prva zaljubljivanja, prva samostalna putovanja, lude provode, đuske dok ne popadamo, živote jedne kod drugih.  Stvarale smo uspomene prepričavane do suza, dok ne dojadimo svima oko nas. Imale smo zajedničku mladost i to kakvu mladost.

Image may contain: 3 people, people smiling, people standing and outdoor

Onda smo jedna po jedna nalazile svoje životne puteve, svoje lične priče i razočarenja, svoje tihe i velike patnje, svoje sreće i tuge. Jedino što znam,  nikad nismo odustajale jedne od drugih. Ponekad kad bi se činilo da nisu tu, pa bih se začaurila i u svoju ljušturu povukla kao i svaki rak, štipala oštrim klještima sve koji da mi priđu, vraćale bismo se u život jedna drugoj kao da ni sekund prošao nije.

One su moja banda. Moje pleme. I vole me. Uvek. I kad se ljute, vole me. Jer u životu ima tih večitih , neprolaznih ljubavi, rekoh vam.

One su moja baza. Moje su sidro i kad to ne znaju. Za mnoge stvari im nikad nisam rekla hvala, duboko se u sebi moleći da im neke usluge nikad u životu neću imati šansu da vratim.

Za ovaj januar nemam spremnih poklona za taj jučerašnji i onaj što dolazi rođendan. Jer dosad smo već jedna drugoj sve poklonile. Jedino što imam je ovih par redova a znam da je malo da im kažem koliko bogate sobom moj život.

Jer su mi sestre, a sestre mi nisu.

Jer oporavimo jedna drugu od svega.

Jer naše kafe znače slobodu, znače ukradeno vreme od pelena, od izmuzavanja, od domaćih zadataka, učiteljica…

Jer i dalje provodimo ta dva sata jednom mesečno pričajući o željama naših duša, o tome gde bismo kad bismo i kako bismo.

Image result for girlfriends having coffee laughing

Jer nismo i nikad nećemo biti matore da se kikoćemo do suza i da se narod za nama okreće.

Jer planiramo putovanja na koje su nam male šanse da odemo, ali ih planiramo kao da smo s koferima sutra na aerodromu.

Jer udelimo komplimente jedne drugoj i onda kad najgore izgledamo.

Jer jedna drugoj šaljemo poruke: “Volim te” , onako bez povoda jer se eto volimo.

Jer redovno idemo na  koncerte djuskajući kao tinejdžerke.

Jer, za ne daj Bože, jedna drugoj obećavamo bubrege. I to ozbiljno mislimo.

Jer ne planiramo nikada da ostarimo duhom, a kreme smo nabavile na vreme.

Jer ćemo ovako do god nas služe kukovi.

Zašto? Pa zato što smo decenijama nerazdvojne bez obzira na život, jer smo drugarice iz klupe, jer smo jedna drugoj soulmates  i više od toga. Jer mogu muževi, momci, ljubavnici da dolaze i odlaze a mi ostajemo. Jedna za drugu, čak i na različitim meridijanima.

Čuvajte svoje drugarice, negujete veze koliko vreme i život dozvoljavaju, razmazite jedna drugu. Družite se više, plačite jedna drugoj, smej te do štucanja. Uvek. Slavite jedna drugu.

Jedite kolače pa kukajte kako ste debele zajedno i kad niste. Vratite se kući srećne jer ste provele vreme sa onima koji vas uvek razumeju. Jer, ne znam da li sam vam rekla,  ima tih večnih, neprolaznih ljubavi. Zovu se najbolje prijateljice.

I za pre dvadeset godina, i sad i za narednih još najmanje ovoliko, žive i vesele mi uvek bile!

Zatvori reklamu