Lole iz komšilukaO ljudima

Ko je stari neženja iz Ovče s papirnom kesom u ruci? Nije ono što misliš.

tekst: Jovana Kešanski

Milivoje iz Ovče svako jutro prolazio je nalickan ulicom. U elegantnom crnom odelu i cipelama u špic, jurio je sa aktovkom kraj seoske kafane i ovog jutra. Prašnjava ulica lepila se za uglancane cipele i za masni trag od parfema na vratu.

– Gde si Milivoje, opet žuriš ?- dobacivali su prvi posetioci lokalne kafane, potežući pivo iz flaše. Jesi li to sa nekom sinoć krevet rasklimavao, pa se uspavao, pa sad kasniš na poslić ? – nastavili su uz podrigivanje.

– Dobro jutro komšije, dobro jutro, odgovarao je Milivoje učtivo, provlačeći bledim prstima kroz svetlu, gustu kosu.

U kraju se o Milivoju malo znalo. Ono osnovno, stari neženja koji živi sam u kući nasleđenoj od roditelja koji su davno umrli. S komšijama se slabo druži, ne pazari u lokalnim dućanima. Znalo se da radi u Beogradu. Verovalo se da je to neki gospodski posao, jer je i na plus 30 Milivoje nosio crno elegantno odelo.

Začikavali su ga da će u tom istom odelu i pred oltar stati. I sahranjen biti.

Milivoje je bio mirne prirode. Nesvadljiv. Ovakve priče, kada bi ih čuo, nisu ga mnogo doticale. Znao je da ljudi olako donose zaključke, najčešće o onima koje ni ne poznaju. Nije ih osuđivao. Znao je da svako od njih, verovatno, ima neki razlog zašto to radi.

Narod je bio zajedljiv. Smetalo im je što Milovoje radi u centru grada i to u nekoj tamo, kako su nagađali, kancelariji sa klima uređajem, u visokoj poslovnoj zgradi. Zamišljali su kako mu zgodna sekretarica svako jutro na sto spušta šoljicu punu vrele kafe sa kockom šećera kraj nje. Onda on kao piri u nju, ponekad i jezik opeče, dok prevrće po važnim dokumentima. U svojoj dokolici razvijali su teorije o Milivojevom blagoslovenom životu.

– Svaki dan nosi ono crno odelo i kravatu, mora biti da radi kakav važan posao, dobro plaćen, pričao je matori Janko, brkova nalik na kukuruzovinu. – Pazari u gradu, u supermarketima, ne valja mu naš dućan. Nosi tu papirnu kesu da mi ne možemo da vidimo čime se on gospodin hrani. Nalickani peder – nastavio je skoro besno.

– Pusti ga Janko, koji ti je đavo u mozak uš'o, njegov život, njegova stvar. Šta ti imaš s tim? Ne liže tvoj tanjir – smirivao je jedan pijanac razgoropađenog Janka.

Dok su se oni bavali njegovim životom, Milivoje je gradskim prevozom već stigao u vreli Beograd. Pohitao je strmom ulicom do svog radnog mesta. Javio se, skoro bez daha, Ljilji, punačkoj prodavačici sladoleda i stepenicama krenuo nadole.

-Hm, danas i nije tako strašno – pomislio je dok je razvezivao čvor sa sive kravate. Laganim pokretima skinuo je sako i okačio ga na ofinger iza svoje glave.

Izuo je cipele i na znojava stopala nazuo gumene papuče.

Uključio je mali tranzitor koji je stajao na samoj ivici stola. Antena pričvršćena selotejp trakom nekoliko puta nakrivila se u stranu. Kada ju je konačno namestio i začuo muziku, ko da mu je srce zaigralo. Prošetao je uzanom prostorijom proveravajući da li je sve u redu. Otvorio je nekoliko vrata i zatim seo za sto. Iz akt tašne izvukao je ukrštenice i debelu knjigu.

-Izvolite – ogromni čovek u radničkom odelu pružio je Milivoju trideset dinara u gvozdenjacima i skoro otrčao u prostoriju levo. Nakon nekoliko minuta, začulo se povlačenje vode. Jednom, pa drugi put.

-Sad je mnogo lakše – rekao je čovek daleko rastarećenijeg izraza lica. Laganim hodom popeo se uz stepenice, vukući za sobom smrad od kog bi svako povratio. Ali, ne i Milivoje. Ustao je i pevušeći krenuo do kabine. Uzeo je četku, polio malo sanitar gela i oribao wc šolju.

Vratio se ukrštenim rečima i svom radnom stolu. Antena je ponovo pala. Uspeo je da je namesti tek pred kraj radnog vremena, podupirujući je uspravno postavljenom knjigom.

Pijanci su još uvek sedeli u kafani, kada se on, već kasno uveče, vraćao sa posla.

-Eno ga, nalickana pederčina vraća se sa svog poslića. Kasni danas, mora da je imao dug poslovni sastanak. I opet ta velika papirna kesa. Mora da je dobio neki bonus, pa će večeras da se počasti bogatim obrokom, šaputali su među sobom.

Kada je ušao u kuću, Milivoje je izuo cipele, obrisao ih vlažnom krpom i stavio u ćošak sobe. Skinuo je odelo i pažljivo ga prebacio preko ofingera. Iščetkao ga je četkicom, ni previše nežnom ni previše grubom. Bilo je to jedino Milivojevo odelo, nasleđeno od pokojnog oca, uz reči: „Gospodin čovek da budeš“.

Pre nego što je seo za stari sto, iz papirne kese izvadio je tranzistor. Skoro svaki dan ga je donosio sa posla na popravku. Bio je dotrajao i ugruvan, ali Milivoj nije mogao bez njega.

Rad i ribanje javnog klozeta je mnogo lakše uz muziku.

Nije smeo da ostane bez toga.

 

Zatvori reklamu