Lole iz komšilukaO životu

Jelena Medić: Stručnjaci kažu: “Prigrli bol”. Prigrlite ga vi kad vrišti na vas!

tekst: Redakcija

U čovekovom životu, kao u istoriji, dođu neke godine koje potpuno promene životni tok. Najčešće jedan događaj, slučajan ili insceniran, pokrene lavinu uzroka i istorijski skretničar prestroji šine. A onda se voziš u nepoznato.

2015. godina bila je moj skretničar. U jednoj aprilskoj noći koja je dobila željenu istinu, jedna mi je bol izdiktirala sve najgore o meni i pokušala da me ubedi da sam potpuno ništavna, a potom se trinaestogodišnji partnerski odnos završio. U početku, kraj mučenja grešnica doživljava kao olakšanje, ali neminovnost odmotavanja nepregledanih rolni filma počinje da stvara bes, bes frustraciju, frustracija mržnju, bude se primitivni instinkti, želja da budeš zao… I sve skupa razboli čoveka, opogani ga.

Odatle, ili odlazi u večnu ozlojeđenost gde mrtav čeka kraj života ili odlučuje da se od te strahote leči. Razumljivo, izabrala sam ovo drugo. Lečenje je počelo sa 108 pozdrava suncu, a nastavilo se svakodnevnom jogom, Tibetancima i izazivanjem sebe obavezom da uradim stvari koje mrzim da radim ili su mi iznimno neugodne. Svaki dan nešto drugo.

2015. godina bila je moj skretničar. U jednoj aprilskoj noći koja je dobila željenu istinu, jedna mi je bol izdiktirala sve najgore o meni i pokušala da me ubedi da sam potpuno ništavna, a potom se trinaestogodišnji partnerski odnos završio.

Takođe, podrazumevalo je da ne popuštam sebi, ali da i pored toga budem prema sebi vrlo nežna i podsticajna. Imalo je nameru da traje 108 dana, ali već posle 40 bila sam sasvim dobro. Tih 40 dana je izgleda neki kulturološki fenomen. I bila sam dobro. Posao je krenuo tako progresivno da napreduje, osećala sam se lako i ispunjeno i samo povremeni trenuci usamljenosti podsećali su me na minule događaje. Neprekidno sam čitala o tome kako moram da pustim i puštala sam, ili sam barem mislila da to radim.

A onda mi samo jednog dana, kad već “znam” kuda idem, krpeni Sneško Belić i njegovo prirodno stanište izbiju tlo pod nogama. Nema čak ni flashback-a, samo osećaj da sam upala u neki irealan prostor gde se sve kreće sporo, a ja i pored toga ne stižem. Blic neće da pali sa stativa. Ne pokušavam ni da razmislim zašto, već me hvata panika, hoću brzo da ga skinem, ali se točak zaglavio, a ruke se tresu…

Odatle, ili odlazi u večnu ozlojeđenost gde mrtav čeka kraj života ili odlučuje da se od te strahote leči. Razumljivo, izabrala sam ovo drugo.

Svetac s detetom u krilu brižno, prijateljski kaže: “Samo polako”…  To me otkoči, ali svejedno smena dece na njegovom krilu prolazi bez moje svesti, kao da sam radnica na traci. Tek na svežem vazduhu shvatam šta mi se dogodilo. Usporavam hod toliko da je to sad jedva kretnja i puštam da svetlost novogodišnje, gospodske rasvete kaplje po meni kao suze. Ne plače mi se. Samo sam ošamućena.

Dan-dva nege duše i ponovo sam u igri. Posla ima toliko da nema mnogo vremena za razmišljanje. U glavi samo jedna lična ideja: Probuditi se prvog negde u prirodi, sama. Otvoriti oči u svitanje, uzeti aparat i pustiti pejzaž da animira mene. Stalno mi pred oči iskače slika golog ženskog tela u snegu.  Široki ugao, ptičija perspektiva, sve je belo, celac svuda oko nje, a ona leži nezavejana, mirno i spokojno, belja od snega. Živa je, ali čini se kao da tek treba da se rodi…

Dan-dva nege duše i ponovo sam u igri. Posla ima toliko da nema mnogo vremena za razmišljanje. U glavi samo jedna lična ideja: Probuditi se prvog negde u prirodi, sama.

U poslu koji se neće završiti kad i kalendarska godina, shvatam da je ideja neostvariva i odlučujem da je odložim za njeno vreme. Umesto toga, donosim najprirodniju moguću odluku. Zagrliću svoje dete u ponoć da ga ne plaše petarde, a prvi dan ove godine provešćemo posvećeni jedno drugom u potpunosti da nadoknadimo prebukirani kraj godine. Ali u novogodišnje jutro, dok se razbuđujemo, nakon dugog , zamišljenog pogleda, on kao mali vizionar kaže: „Tata će doći i onda će stalno biti ovde sa nama.“ Golo žensko telo u snegu je moje, samo slika više nije iz ugla fotografa, već modela i hladan sneg peče kožu, a pomisao na ustajanje donosi sliku odlepljene kože od tela i krvavog snega…

Ipak, prvi dan u godini prolazi baš kako treba, kao da neće doći ni drugi ni treći. Ali drugi će doći i doneće nasmejanog  tatu s prstima druge žene u kosi kao ukosnicama i kad se vrata za njim i dečakom zatvore, pod će se još jednom izmaći, progutana, nesvarena krivica poprečiće se u želucu, nestaće daha i ovog puta neće plakati novogodišnja rasveta.

Ne, ništa nisam pustila, samo sam odložila, jer je preživljavanje bilo prioritet. Želim da zatvorim srce istog tog momenta, da svima s kojima sam ga ikad podelila otmem darovano i da ga jednom zasvaga spakujem na sigurno, iako znam da to tako ne ide, da ga tako samo od sebe otimam, pa ga ponovo otvaram potpuno, ogoljeno do živca i hladnoća prvih ovogodišnjih pahulja reže taj živac kao žilet dok pokušavam da osvestim zašto me toliko bole ruke u crnoj jakni za volanom crnog volkswagena koje bez glave odvoze moje dete i njegovog oca.

U poslu koji se neće završiti kad i kalendarska godina, shvatam da je ideja neostvariva i odlučujem da je odložim za njeno vreme. Umesto toga, donosim najprirodniju moguću odluku. Zagrliću svoje dete u ponoć da ga ne plaše petarde, a prvi dan ove godine provešćemo posvećeni jedno drugom u potpunosti da nadoknadimo prebukirani kraj godine.

„Nemoj ga zatvoriti, nemoj zatvoriti, izdrži samo još malo, isplači…“

Stručnjaci kažu: “Prigrli bol”. Prigrlite ga vi kad vrišti na vas! Umesto grljenja boli, ja grlim aparat koji retko fotografiše objekte, a kako sam jedini primerak ljudstva u prostoriji, nas dvoje počinjemo da se igramo i frustracija što ne mogu sebe da vidim kroz tražilo i tako uhvatim svoju istinu, već hvatam neke bezvezne poze, potiskuje bol. Privremeno.

Bilo kako bilo, srce je izdržalo. Jutros se na njemu već moglo nazreti sasvim tanko, mlado tkivo, pa se dalo prekriti odećom pod kojom je samo tiho stenjalo. Iako ulažem ogroman napor da krenem na posao, već sto metara od zgrade, na uskoj prtini, u nespretnom pokušaju da se mimoiđem s čovekom dajem mu najiskreniji osmeh koji u trenutku imam i vidim da mu je od njega zaigralo srce “ko repić u jagnjeta”. I moje se osmehnulo i mlado tkivo je postalo za nijansu deblje.

Bilo kako bilo, srce je izdržalo. Jutros se na njemu već moglo nazreti sasvim tanko, mlado tkivo, pa se dalo prekriti odećom pod kojom je samo tiho stenjalo.

Jedna divna klijentkinja, razvojni psiholog, vrlo empatično mi je rekla da je potrebno od dve do četiri godine nakon razvoda da se čovek ponovo uravnoteži. Znala je to i mimo udžbenika. I tako me je iskreno pitala: “Kako ste?” da mi je naterala suze na oči. Ne preostaje mi drugo do da ispunim to vreme najbolje što mogu i povremene nalete bola eventualno iskoristim za neko stvaranje. Mada mislim da će za potpuno ozdravljenje trebati još mnogo toga. Neka novih 40 dana počnu ovim tekstom. Svi koji su stigli do kraja mogu da mi pošalju svoj terapeutski račun.

Tekst prenosimo sa jelenamedic.com.