Lole iz komšilukaO životu

Put od “Imati dete, to je nešto najgore” do “To je nešto najbolje”

Prošlo je šest meseci od kad sam postala majka. Tačno toliko mi je trebalo da se saberem. To je dobra vest, jer nisam znala ni da li je moguće sabrati se. Tokom trudnoće sam naivno govorila kako je potpuno nefer…

Redakcija

Prošlo je šest meseci od kad sam postala majka. Tačno toliko mi je trebalo da se saberem.

To je dobra vest, jer nisam znala ni da li je moguće sabrati se. Tokom trudnoće sam naivno govorila kako je potpuno nefer mučiti se tako malo, desetak sati koliko traje porođaj, da bi dobili nešto tako veliko kao što je novi čovek. Govorila sam da bi bilo fer mučiti se mesecima, s obzirom na rezultat. Nisam imala pojma da muka zapravo i traje mesecima.

A kad sam to shvatila, nisam znala da li mučenje ikada prestaje i gde je lepota. Jer oni sitni trenuci sreće i gugutanja sa bebom nisu bili dovoljna nagrada za sve što dajem. Ništa napornije, ekstremnije i luđe nisam iskusila. Nikad me nešto nije tako izbacilo iz težišta. Nikad me ništa nije tako samlelo i pregazilo. Bila sam ljuta na sve roditelje sveta, što nas, koji to tek treba da postanemo, nisu upozorili o kakvom se iskustvu radi. Zašto su ćutali?

Tokom trudnoće sam naivno govorila kako je potpuno nefer mučiti se tako malo, desetak sati koliko traje porođaj, da bi dobili nešto tako veliko kao što je novi čovek. Govorila sam da bi bilo fer mučiti se mesecima, s obzirom na rezultat. Nisam imala pojma da muka zapravo i traje mesecima.

Ušli smo u najteži projekat svog života kao pali s Marsa, očekujući nešto potpuno drugo, očekujući bajkovite trenutke s bebom, poneku usranu pelenu i poneki podočnjak. A uleteli smo u centrifugu iz koje nema nazad. U kojoj zaboraviš i kako se zoveš. Sve izgubi smisao i svemu iznova moraš da ga daš. Mislila sam da postoji zavera među roditeljima, ali sad znam da nam niko o tome nije govorio iz prostog razloga što svaki roditelj sumnja u sebe i ne želi da glasno kaže koliko je teško, jer nije siguran da je svima tako.

Svako misli da je tako možda samo njemu i da je bolje da ćuti. Tek sad mi na internetu izviru neki tekstovi koji se bave ovom temom. Tu i tamo vidim jadikovke nesnađenih novih roditelja, svesna sam da je i drugima tako. Kad je mene sve snašlo nisam imala pojma kako je drugima. Došla sam na Fejsbuk i napisala “IMATI BEBU TO JE NEŠTO NAJGORE”.

To mi je prvi status koji je izašao napisan onim groznim velikim slovima. Osećala sam se kao prva na svetu koja je to izgovorila. Najgore od svega je bilo to što sam bila toliko umorna i zbunjena da nisam ni znala da li je to stvarno najgore i šta je to uopšte. Živiš najnapornije trenutke u životu, a ne znaš šta je to i čemu sve to. Tako izgleda užas.

A onda se, posle pet meseci, desio zaokret. Beba je počela da spava po celu noć i ja sam se odmorila. Ne pomalo i usput i prolazno. Odmorila sam se u potpunosti. Ležem uveče u normalno vreme i budim se ujutru u osam. Imam vremena za sve. Juče sam oprala sve što postoji u stanu. Lampe, svećnjake, vaze, figurice, tegle, lustere i na kraju sam uzela svoju šminku i svaki kreon, maskaru i karmin očistila alkoholom.

Mislila sam da postoji zavera među roditeljima, ali sad znam da nam niko o tome nije govorio iz prostog razloga što svaki roditelj sumnja u sebe i ne želi da glasno kaže koliko je teško, jer nije siguran da je svima tako.

Stan blista kao nekad. Dobro, ja sam kompulsivna higijeničarka pa preterujem u tome, ali budite sigurni da beba nije imala razumevanja za moje kompulsije nekad u vreme centrifuge. Niko me tad nije pitao da li sam kompulsivna. neuroze su luksuz za one koji imaju uslove da ih upražnjavaju. I ja vidim da se vraćam u normalu jer opet mogu neometano da ispoljavam svoje nenormalnosti.

Osim čišćenja, imam vremena i za šetnje, izlaske, šopinge, za kuvanje kašica, za lakiranje noktiju. Imam vremena za sve. I sad me dobro slušajte svi vi koji ste trenutno u centrifugi – pre ili kasnije, imaćete ga i vi. Kažem to jer bi meni ta informacija značila u vreme kad sam bila očajno dezorijentisana novonastalom situacijom. A drugo, jer povratak slobodnog vremena i odmorna glava vraćaju na repertoar stara pitanja i stare dosadne probleme koje je centrifuga svojim terorom tako lepo oduvala.

Stan blista kao nekad. Dobro, ja sam kompulsivna higijeničarka pa preterujem u tome, ali budite sigurni da beba nije imala razumevanja za moje kompulsije nekad u vreme centrifuge. Niko me tad nije pitao da li sam kompulsivna.

Ali ono što je najbolje u svemu, kad se stvari slegnu i kad nakon dvadeset prospavanih noći ponovo budete odmorni, stvori se neki prostor u glavi koji je u mogućnosti da obuhvati sve što vam se desilo. Kao da posle meseci provedenih u mrklom mraku odjednom svane. I sad vidim, jasnije nego ikad, zašto sam morala da preživim sve ovo.

Ljubav koju osećam prema detetu je nešto najveće i najstvarnije što sam ikad osećala. To nije neka uzvišena, apstraktna, dosadna ljubav. To je ljubav od krvi i mesa. Ona izgleda kao zaljubljenost, želja da zagrlite i udahnete onog koga volite. Ona je osećaj topline u srcu i fiziološka funkcija srca. Moje dete koje sada spava u svojoj sobi je punoća i smisao i stvarnost koji mi nikad nisu bili tako opipljivi.

Njegov otac i ja sve ovo opisujemo jednom kratkom rečenicom – “mi imamo”. Nikad zjapeća praznina života i njegovog smisla nije više dovedena u pitanje nego samom pomisli na biće koje tamo u sobi spava. Ja imam.

Sad kad je najgore prošlo, iako sam svesna da naredni nivoi “pakla” imaju komplikovanije zadatke, osećam se opet kao stara ja, ali sada u beskonačnom plusu i deset puta jača.

Kao da mi je u telo ugrađena čelična armatura, umesto stare gumene. Osećam da mogu sve, a pritom mi je u život implementiran najdragoceniji dodatak čija vrednost je ogromna, neupitna i neuporediva. Srećna sam što imam bebu.

Ljubav koju osećam prema detetu je nešto najveće i najstvarnije što sam ikad osećala. To nije neka uzvišena, apstraktna, dosadna ljubav. To je ljubav od krvi i mesa. Ona izgleda kao zaljubljenost, želja da zagrlite i udahnete onog koga volite. Ona je osećaj topline u srcu i fiziološka funkcija srca. Moje dete koje sada spava u svojoj sobi je punoća i smisao i stvarnost koji mi nikad nisu bili tako opipljivi.

Roditeljstvo je teško, preteško, ali se od njega ne umire. Naprotiv. Odzvanja mi u glavi rečenica moje nane, koja nije ni bila svesna da je feministkinja: “Rađaj decu, pročisti krv”. Ništa potomstvo, ništa natalitet, ništa naslednici, nego žena sama sebi kao razlog za rađanje.

I to stvarno jeste iskustvo koje vas pročisti i restartuje, koje spere svu učmalost iz vas i posle koga krećete od nule. Ja sam uvek volela takve izazove. Uvek sam se radovala svemu što će da me protrese i dovede u pitanje moje temelje. Početi od nule mi je najveća avantura. svima koji slično razmišljaju preporučujem da se upuste u ovo. Koliko god slušali od drugih, neprepričljivo je.

A s obzirom na ono što se dobije na kraju, kad se odmorite i kad se sve slegne, sasvim sigurno mogu da tvrdim -imati dete, to je nešto najbolje.

Tekst prenosimo sa Ah Frida.

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije