Lole iz komšilukaO životu

Spontani pobačaj: Rekli su da ne budem tužna i da se opustim. Nisu me upozorili na suze.

tekst: Redakcija

Rekli su mi da su to sjajne vesti, pošto dugo pokušavamo, bez obzira na to što je krajnji ishod tužan, pretužan. Rekli su mi da je super to što lekari ne moraju da intervenišu – plod je napustio mene sam, u petoj nedelji trudnoće za koju sam saznala tek nakon što je prekinuta.

Rekli su da ne budem tužna – da je beba bila u redu, spontani pobačaj se ne bi desio. Rekli su da se odmorim i opustim. Gledam filmove i serije. Uživam u praznicima sa porodicom. I da im je žao.

Ono što mi nisu rekli mi je promenilo život

Danima pre nisam uspevala da shvatim zbog čega sam toliko nervozna, preosetljiva i plačljiva. Hormoni su dali logično objašnjenje. Da li ste znali da baš ti hormoni, podmuklo i prefrigano, ostaju u organizmu i nekoliko nedelja kasnije? Ja nisam.

Rekli su da ne budem tužna – da je beba bila u redu, spontani pobačaj se ne bi desio. Rekli su da se odmorim i opustim. Gledam filmove i serije. Uživam u praznicima sa porodicom. I da im je žao.

Mučnine su me iznenadile kao grom iz vedra neba, kad već bebe nije bilo. Bolne grudi su bile bolni podsetnik na trudnoću u kojoj nisam uživala jer nisam mogla ni da naslutim da može da se desi baš meni. Činile su me još slabijom i tužnijom. Nesposobnom da uđem u pekaru i kupim sebi doručak. Nesposobnom da spavam i odmaram, kako su mi savetovali. Nesposobnom da iza sebe ostavim događaj za koji su mi rekli da predstavlja dobre vesti, a u meni je izazivao samo na silu potisnutu nemoć i tugu, koja se ne poništava gledanjem plitkih serija.

 Suze, beskrajne suze

Suze? Nisam imala pojma šta sve može da me rasplače. Od toga što mi je hladno, do nasmejane prodavačice. Kad je ćebe predaleko. Nemoć da pomognem u bilo čemu što zahteva i malo napora. Svaki zalogaj hrane, pojeden i nepojeden. Kada neko obrati pažnju na nekog drugog, a na mene ne (bez obzira na to da li taj neko treba da obraća pažnju na mene i da li meni njegova pažnja treba). Praznici su samo doneli dodatno opterećenje. Otvaranje kutije sa ukrasima za jelku. Četvorosatno mučenje oko kićenja. Sa konotacijom rođenja bebe Isusa, Božić je doneo nove suze. I Nova godina. Da se stara ne vrati. Nikada. Prvi doček obliven suzama.

Ipak, najviše je boleo opšti utisak da me svi ljudi koji su znali šta se dogodilo sa našom bebom izbegavaju. I to je bila apsolutna istina.

Suze? Nisam imala pojma šta sve može da me rasplače.

Niko ne priča otvoreno o teškim stvarima

Živimo u kulturi u kojoj se ne priča otvoreno o teškim stvarima. Posebno o onim intimnim, o kojima ne moraju svi da znaju sve. Ne znamo kako da se postavimo prema nekom za koga nismo sigurni kako će reagovati u bilo kojoj situaciji.

Rekla sam mami šta mi se dogodilo. Saslušala je iznenađeno, ali nije postavila nijedno dodatno pitanje, čak ni mesec dana kasnije. Bila je tu da pomogne fizički, koliko god da je trebalo. Nisam sigurna šta je ono što mi je trebalo od nje, ali znam da nisam to dobila. Rekla sam svekrvi i od nje dobila saosećanje. Njenu priču o gubitku bebe već znam – ispričala mi ju je čak i onog dana kada sam naslućivala šta se u mom telu dešava, ali nisam smela to da priznam.

Rekla sam mami šta mi se dogodilo. Saslušala je iznenađeno, ali nije postavila nijedno dodatno pitanje, čak ni mesec dana kasnije.

Rekla sam poslodavcu. I vratila se na posao prerano, ranjiva i nespremna, što je izazvalo dodatne probleme i prolazak kroz još jednu neizvesnu životnu situaciju.

Rekla sam prijateljicama. Pomogle su mi da izađem na kraj sa danima koji su usledili, jednim po jednim. Na tome sam im beskrajno zahvalna.

Svi te izbegavaju, misleći da tako pomažu

Ono što je ostalo sam ja. Žena, još ne majka, koja je svoju prvu trudnoću izgubila 9. decembra 2016. godine. I dalje želim do beskraja i nazad da budem mama nekome. Samo ću izgleda morati da sačekam neko vreme.

Rekla sam poslodavcu. I vratila se na posao prerano, ranjiva i nespremna, što je izazvalo dodatne probleme i prolazak kroz još jednu neizvesnu životnu situaciju.

Da vratim svoj i ovako disbalansiran organizam u kakvu-takvu ravnotežu. Da sačekam neko vreme, prema preporukama lekara. Da se izborim sa posledicama svojih nesmotrenih odluka, donetih u neznanju i preplavljenosti nepoznati. Da pronađem novi put. Da ponovo izgradim deliće koji nedostaju u odnosu sa suprugom.

Vreme je da zacelim dušu i telo i (ponovo) nađem sebe

I da poželim da se nikada, nikome ne desi da ne razume sebe i svoje telo, zanemari svoje potrebe i osećanja i zaboravi da druge zaista ne mora i ne treba da bude briga za to šta se dešava u njihovim povređenim i tužnim glavama i srcima.

Tekst prenosimo sa maminsvet.rs.