Lole iz komšilukaO ljudimaO životu

Priča o sreći, o ocu, o pet sinova, o šumi i o nama

Rekla je urednica, treba joj neka srećna priča. Neće, kaže, da plače više. Pitala se poznajem li koga srećnog o kome valja pisati i, eto, to me dovede dovde. Da vam pišem o njemu. Srednjih je godina iako izgleda kao…

Marijana Stolić

Rekla je urednica, treba joj neka srećna priča. Neće, kaže, da plače više. Pitala se poznajem li koga srećnog o kome valja pisati i, eto, to me dovede dovde. Da vam pišem o njemu.

Srednjih je godina iako izgleda kao dečak. Voli planinu i slobodu. Po struci je fizičar, voli eksperimente. Obožava da kuva, da svakoga dana sprema slatkiše jer ga to opušta, da čita. Da čita puno, na maternjem, engleskom, da čita knjige iz struke. Provodi slobodno vreme u radionici u kojoj pravi neke naprosto vilenjačke komade od drveta sa hiljadama sićušnjih detalja.

Voli Peruna i slovensku mitologiju. Voli mitologiju uopšte, a ateista je. Voli i superheroje k'o kakvo dete i skuplja njihove figurice. Kaže, najdraži mu je Betman jer nema super moći. Ja verujem ponekad da je on Betman, samo mu to nikad nisam rekla. I verujem da on ima super moći, a često sumnjam i da je stvaran.

 

On voli da trči. Voli tetovaže kojima oslikava svoju prošlost, svoje uspomene. Voli folklor, koreograf je dečjeg ansambla. Voli ZZ Top, Metaliku i bosanski sevdah. Svira gitaru i gusle jednako dobro. Voli ekstremne sportove i sneg. Voli Rusiju i bajke. I Hogara Strašnog. Svakog petka kupuje „Politikin zabavnik“.

Prirodu voli više od svega. Zapravo ne više od svega ali s njom se druži i razume najbolje. Poznaje lekovito bilje i trave i zna koji čaj da ti spremi kad te šta boli. Ume da umesi kore za pitu i razvuče ih k’o ono baba nekad. Onako preko stola da padnu.

Zna koji je hrast star i kad da ga poseče a mesto njega zasadi mladi. I piše. Piše tako da te zasmeje do suza i da te jednako tako raspadne od njih. Ne voli komplimente. Ne voli da je u centru pažnje, mada mu to baš i ne polazi za rukom kada je najviši muškarac u prostoriji.

Njegov dan, ma sigurna sam, traje verovatno kao svetlosna godina. Jer on za dan uradi ono što ja ne mogu za život celi. I ništa mu nije teško. I nikada se ne žali.

Samo je jednom provukao, onako usput, da ipak nije lako biti samohrani otac. A on je samohrani otac petorici dečaka. Petorici dečaka od 3 do 15 godina. Petorici vrednih, pametnih, umivenih, obuvenih, nahranjenih, napojenih, urednih dečaka. Dečaka koji vole da čitaju. Dečaka zbog kojih je ostavio beton prestonice i zamenio ga planinom, podižući im sam raj na zemlji daleko od sveta, u šumi. A šta dečaci više vole od slobode?

Rekoh na početku da će ovo biti priča o srećnima.

Ova se sreća gradila golim rukama za svoje potomstvo i njihovo zdravlje. Od ničega. Od parčeta livade negde iznad jezera, pokraj šume, u sred planine. Gradila se od hrabrosti. Pitam ponekad ima li vukova, kaže da ima ali nikada ne napadaju ni njih ni životinje. Njihove životinje. On ih ponosno zove svojim bebama, kao da mu je malo dece. Oči mu sijaju kad priča o kozama koje su se jarile, psićima koji kroz kuću trče i deca ih pod miškama nosaju, o zalutalom lanetu koje je ostalo da prezimi u njihovom ličnom zoo vrtu, o puževima, ježevima, pticama koje mu iz ruku jedu.

Na krilu mazi štene haskija odvojeno za mog mališana, jer mu ga je obećao i zna koliko ga želi. Umiljava mi se ne bi li me privoleo da ga uzmem.

Na ovoj se sreći radilo dugo i puno i od nje žuljevi po rukama hoće da se kote. Jer posla ima za sve, uvek, i leti i zimi. Preko dana se ide u školu, vrtić i posao u najbližem gradu a poslepodne se brine o svemu i svima. U kući i oko nje. U predvečerje kad se domaći zadaci završe i kućni poslovi odrade, sledi najbolji deo dana – igranje sa tatom, maskiranje u supeheroje, basket kad vreme dozvoli, grudvanje i bordovanje niz padine oko kuće.

A sve se ima i sve se stiče. Svojim se rukama hleb mesi od svog brašna, kao što se svojom rukom svaki ekser u kući zakovao. Te su iste ruke povijale, nosile, mazile, kupale, hranile, češljale, oblačile, noćima ušuškavale njegove petostruke radosti. Te ruke same bdiju nad njima danonoćno. Da imaju, budu i znaju sve što požele.

Pitam ga malopre o sreći, on se nasmeje i kaže – „Njihovo zdravlje i mi“. Da, i ova neočekivana sreća se gradila golim rukama, spajajući nespojivo, stapajući dve neobične životne priče u jednu – bajku.

Radosti novih pripadanja, svitanja van grada, prepletene noge dok čekamo da klinci poustaju, miris cimeta na njegovim prstima, zasluženi spokoj dok bacamo pogled ka livadi po kojoj se jurcaju šestorica naših dečaka.

Da, poznajem srećne ljude. Učinio me je jednom od njih.

Pročitaj još

Od iste osobe