Lole iz komšilukaO ljudima

Jovana Kešanski: Šta će beba u zadimljenoj kafani ili tržnom centru?

tekst: Jovana Kešanski

Prošle nedelje u jednom popularnom, ljudima zgusnutom novosadskom kafiću, sedeli su mladi roditelji sa bebom u kolicima. Devojčica od nekih godinu dana dremala je dok su joj nad glavom lebdeli poslužavnici sa kafom i sendvičima. To je mali kafić, jedva se kreće među stolovima. Tri upaljene cigarete su dovoljne da bace dimnu zavesu preko svih koji sede unutra. Preko noseva, preko kože, očiju, kose, odeće.

Mama, lepa plavokosa, posle dugog premišljanja, naručuje tortu za sebe i supruga. Traži šifru za wi fi. Ćerkica se budi i kašlje zrelo. Čuje se šlajm. Majka ne primećuje da se ona probudila, komentariše sa suprugom ukus njegove torte. Malena gleda u plafon, pokušava da podigne glavicu, ne ide joj, umotana je u šal i kapu. Pokušava ponovo, ne ide, kašlje, gleda u plafon, odustaje, spava ponovo.

Oni uživaju u torti. Fotografišu je telefonom.

Ovo je, ne znam već koji put, da srećem roditelje sa bebicama u malim, zagušljivim kafićima u kojima gosti, između ostalog, izdašno kašlju, rasipajući viruse u zrak. Sezona im je.

Roditelji usnulih beba ispijaju kafu, ručaju, čačkaju telefone. Ili nos. Posle nekog vremena zvernjaju po lokalu, zevaju, odmeravaju goste, sve samo da ne izađu napolje, jer beba spava, mirna je i koji će đavo sad šetati po nula stepeni, kad lepo mogu sedeti u toplom,u žiži svih gradskih zbivanja.

Ponekad pomislim, kada vidim kolika je pomama postala voditi tek nekoliko meseci staro dete po zatvorenim kafićima i tržnim centrima, da svoju curicu držim pod staklenim zvonom. Evo, skoro joj je petnaest meseci, a nikad je u tržni centar nisam odvela. Niti u kafić tokom zime. Nemam vam fotku za prikazati, na fejsbuk okačiti, da pokažem kako sam kul i opuštena mama, jer svuda je sa sobom vodam.

Od kako smo je dobili, mi se prilagođavamo njenim potrebama. A iskreno verujem da ona nema potrebu, niti bi joj prijalo, da bude u ogromnom tržnom centru, neonski obasjanom, sa gomilom nepoznatih ljudi, dok obavljamo šoping, isprobavamo farmerice ili cipele, ulazimo, izlazimo iz kabine, jedemo sendvič i pijemo kafu. Ruku na srce, već godinu dana nismo ništa ni pazarili zglavno. Vadim garderobu iz vreća davno spremljenih za Crveni krst. Nismo zapustili sebe, ali nismo ni raspoloženi za jurcanje po buticima i obnavljanje krpica, posebno ne sa njom u kolicima. Biće vremena.

Kao što će i za nju i za Tržne centre biti vremena.

Moje „stakleno zvono“ je jurenje mačke i psa po komšiluku. Vožnja sankama dok se nos ne zajapuri. Pipanje snega. Pipanje stabla. Zemlje. Prirode. Udisanje vazduha. Prljanje ruku.

U mom „staklenom zvonu“ nema mesta za kafanski dim, za ljude koji ripaju (eto, ne želim da je čeličim tako), za konobare koji se sapliću o točkove kolica i goste, za jaka svetla neonki ili oslabljene umiruće sijalice, za glasnu muziku, za ustajao vazduh. Ne želim da moja nekadašnja rutina postane sadašnja njena. Volim da jede kod kuće, a ne u hodu. Volim da spava u krevetu, ne u kolicima u bučnoj kafani. Volim da je gledam dok pipa mačku za rep. Ne bih volela da je gledam kako sa zrelim kašljem u gustom dimu, dok ja jedem tortu s prelivom od višnje, gleda u plafon. Pa od dosade zaspi, ponovo.

Mogu da razumem sve ovo ako je povremeno, kad zaškripi, kad se baba razboli, pa nema ko da je pričuva na sat, dva, kad nema babe, kad nema bilo koga da je pričuva, pa mora s roditeljima koji, eto, zbog nečega moraju u tržni centar. Ali, ne mogu da razumem činjenicu da je ovo postalo trend i svakodnevna navika roditelja.

Danima viđam iste mame i tate, u istim kafićima, kako piju kafu čačkajući telefon, postavljajući na društvene mreže fotografije usnulog deteta koje knjava kraj njih, u dimu, dok se oni „feeling relaxed“. Ili ga, još gore, uplakanog naizmenično nunaju kraj šanka.

Da se razumemo, jedno je svoje dete voditi svuda sa sobom, ako je to „svuda“ park, reka, bašta, šuma, planina, a sasvim drugo misliti da si kul i opušten jer ga vodaš sa sobom po kafićima i tržnim zamornim centrima dok na stopalo nazuvaš osmu po redu zimsku cipelu, dok ono plače u kolicima.

Nedavno sam čula majku koja svom dvogodišnjem sinu kaže: „Ako budeš dobar, vodiću te u Big“

Bravo majko. Samo napred. Nagradi svoje dete odlaskom na ovakvo mesto, neka misli da je šetnja među buticima i sedenje sa tobom u kafiću dok čačkaš telefon povlastica, svojevrsna nagrada za njegovo dobro ponašanje. Ni slučajno mu nemoj reći „Ako budeš dobar, odvešću te da vidiš kako čike pecaju ribu“. Ni slučajno ga nemoj odvesti kraj reke, u prirodu, jer tamo nema ko da te vidi. Jer tamo trenutno nije popularno biti. A ti ne želiš da ideš mimo sveta. Zar ne?

Samo ti još fali da ti neko kaže da ga držiš pod staklenim zvonom.

Jedva čekam da grane proleće. Skupljam pare za bicikl i korpicu. Onaj veliki bicikl.

Jedva čekam da zakovitlam pedale ka reci, ka šumi, da je odvedem na salaš kilometrima udaljen, da vidi ovcu, da vidi kravu, da čuje kako zaista zvuči muuu i beee, da je odvedem u obližnju šumu, da vidi pečurke, veverice, da pipne zeleno lišće, maslačak, bubu, da pipne vodu, pesak, kamen. Da je vozim dok nam blago Sunce mazi lice.

Da joj pokažem sve ono bez čega ne bi bilo života.

Sve ono od čega roditelji nepromišljeno sklanjaju svoju decu, učeći ih od prvih meseci života da je dolazak i boravak u kafićima i tržnim centrima nagrada,a ne kazna.

Zatvori reklamu