Razno

SANDA MEŠINOVIĆ: JESI LI SE TI TO OPET UDEBLJALA?

tekst: Sanda Mešinović

Idem ulicom neki dan i ugledam je kako ide prema meni. Čovječe, ista je, ništa se nije promijenila. Drago mi je što je vidim i razvlačim osmijeh dobrodošlice.

U tom prilaženju širim ruke i grlim je. Počela sam kao sumanuta unazad par godina da grlim sviju. Znane i neznane, žene na pijaci, za šalterima, konobare, ama sve. Ima u tom stisku od deset sekundi nešto. Ljudi vam otkriju sve unutar sebe. Po čvrstini leđa znate da li su natovareni obavezama, a po jačini stiska da li je išta života ostalo u njima.

Doduše, većini je nezgodno, skoro pa neprijatno. Na momenat su iznenađeni, jer naprosto nismo navikli. Slabo se grlimo, jebiga. A dobro je za zdravlje i dušu … I Đelo Hadžiselimović je rekao.

Elem, nakon zagrljaja u kojem osjetim svu stegnutost u životu dotične, kreće ona naša balkanska, površna, standardna spika.

“Pa gde si, ženo, šta ima?”

“Evo svašta, kod tebe”, razdragano odgovaram: “Čovječe, stvarno mi je drago da je vidim, jer vežu nas neke sjajne ženske uspomene, if you know what I mean.

“Ma, posao, kuća, djeca. Nemam vremena ni za šta”, čujem je: “Pratim te na Fejsbuku, a i čitam ono šta pišeš, bilo je dobrih tekstova”.

“Hvala”, mrmljam jer neću o meni. Ja bih da čujem šta koristi kada tako dobro izgleda nakon dvoje djece. Nekima od nas je u srednjoj uvijek bila vrh ženska. Željele smo da ličimo na nju, da imamo njene noge, grudi, čak i kosu. Taman da upitam, eto ti nje, nastavlja kao navijena: “Vidim i zujiš stalno, treninzi, joga… Pa, ženo, baš si u fulu, nemam riječi”.

Ipak, zastaje dramatično na tren i skoro prijekorno, kao da mi je mater, izgovara: “Nego, jesi li se ti to malo udebljala?”

Pljus!

Jebiga, sestro.

“Ista sam”, počinjem da se pravdam, dok u isto vrijeme ZNAM da nemam za šta i prestajem momentalno. Nećeš opet Sanda, ne više.

“Ma kao da jesi malo”, nakon uboda zavrće taj nož malo ulijevo.

“Pa hvala, ti si divna, ali na to smo već navikli”, nonšalantno joj odgovaram i namigujem, jer sam već negdje osjetila o čemu se radi.

Nakon sad već totalno nebitne priče, znate one “eto samo da se ispriča”, pozdravimo se i svaka ode svojim putem. Ona onako vitka i tanana kakvu je oduvijek i pamtim, i ja, njišući ovim svojim vilendorfskim kukovima i kraćim nogama, odlučimo neugodni tren gurnuti pod tepih.

Dok hodam a la Bridget Jones walk sa par grama viška, koji mi po prvi put u životu ne smetaju i sa kojima sam totalno okej, počinjem da razmišljam.

Kada smo, do đavola, postali tako nekulturni?

I kada se mojih trideset šest godina života svelo na jedno jedino pitanje – jesi li se ti to udebljala?

Dok mi se te dileme motaju po glavi, skužim da se po prvi put nisam pravdala, nisam okrenula šalu na svoj račun i da se nisam osjećala loše. I vratim se unazad…

Prvo, šta ljudi znaju zašto se neko udeblja?

To je oduvijek spadalo u pitanja intimne prirode, jer ne pričamo o pukoj nepažnji ili hedonizmu, ne.

Mi, ljudi, kada je hrana u pitanju, pričamo o emocijama.

Jer čokolada se jede kada vam nedostaje ljubavi ili partner, hljeb i tijesto majčin zagrljaj ili blizina, dok su ljuto i začinjeno pokušaji da probudite životnu snagu kada se iznutra osjećate prazni.

Baš iz tog razloga pitanje moje vitke, ali moram priznati, i dalje predobre prijateljice, zariva prst u oko još dublje.

Dobro znamo da svi mi jedemo i trpamo u sebe sulude kombinacije i količine hrane kada nečim nismo zadovoljni, kada prolazimo kroz težak period, kada smo pod stresom i nismo baš svoji. Evo moj primjer. Ja sam neko ko je cijeli život aktivan, bavim se sportom i imam svoje ženice koje treniram, većinu vremena pazim na ishranu, prvenstveno OSJEĆAJA radi, ali nekad se desi da, jebiga, nisam u elementu.

Bilo je perioda kada sam za doručak, ručak i večeru jela sladoled, u toku svakog PMS tablu čokolade, a u momentima frustracije na poslu i kratkim rokovima, slatko i slano u isto vrijeme. Mislim ima li nekog ko to nije radio, pa čak i moja vitka “highschool wanna be like you” djevojka?

I ona je, ne može mene folirati.

Drugo, koliko god se šalili sami na svoj račun i koliko god bili šaljivdžije, boli kada se drugi šale na naš račun.

Jer nema niko prava da se šali na moj račun. To pravo imam samo ja.

Zašto?

Pa, opet, zato što je nepristojno i zato što i tu pričamo o emocijama. U trenucima kada se okrećemo šali, mi se, u stvari, postavljamo u odbrambeni stav. Neko galami, neko se šali sam sa sobom, ali se, u stvari, svi skrivamo, stidimo i lakše nam je od šlaufa na stomku napraviti prvoklasni vic. Jer nismo spremni da pričamo o onome što nas muči.

”Nisam ja debela, ja sam žena i po.”

Sa tim ubijedimo um da nismo u problema i izbjegnemo suočavanje svaki put.

Ali opet, u nekom momentu se treba suočiti sa svojim unutrašnjim nemanima i to otpustiti.

Uradih to napokon i nikada, vala, sebi nisam bila bolja. Uživam u otkivanju šta mi sve tijelo može i kako pri tome izgleda. I ono što je najveća čarolija, kada ispustite emocije, tijelo se samo redefiniše, poravna i danas stajem u broj 36. Nisam htjela, desilo se samo. Kada sam istresla džakove nepotrebnih emocija.

Ali, okej.

Razumijem i zahvalna sam na ovom putovanju i guranju prsta u oko ne samo od nje, već od mnogih. To bockanje me oslobodilo. A sa druge strane, razumijem i nju.

U tom stisku od deset sekundi, osjetila sam, onako ljudski, da i nju muče njeni problema. Da i ona ima dušu i da se bori sa svojim demonima. Znam kroz šta prolazi i znam da joj nije lako.

Zato joj i ne zamijerim.

Želim joj samo ljubav.

I tu je razlika, jer je ja neću nikada pitati šta će joj ta tri sloja šminke i isticanje izgleda u prvi plan.

Neću, jer znam da su to isto neke zajebane emocije.

 

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.