Lole iz komšilukaO životu

Kešanski: O ocu, suzama i smijehu

Odvezao me je do grada prastarim jugom i parkirao kilometar daleko od laboratorije u centru. Ima neko mesto iza Crkve, blizu diskonta pića. Nema to veze s Bogom, izbor tog mesta, već s policijom. “Mene sad da milicija uhvati, najebo…

Jovana Kešanski

Odvezao me je do grada prastarim jugom i parkirao kilometar daleko od laboratorije u centru. Ima neko mesto iza Crkve, blizu diskonta pića. Nema to veze s Bogom, izbor tog mesta, već s policijom.

“Mene sad da milicija uhvati, najebo bih ko žuti. Nemam zimske gume, nemam prvu pomoć, izbacio sam zadnja sedišta. Gde bih ja s `volikim alatom? Prošli put našao na brisačima kaznu za parkiranje, samo što sam pet minuta stao da Vuleta sačekam s treninga.”

“Šta mama?”

“Znaš nju, zvocala mi dva dana zbog hiljadu dinara.”

Hoda povijeno kraj mene u tamnoj šuškavoj jakni i blago ispranim pantalonama. Krupni somot. Kaže dobio ih od Ružene preko Evangelističke Crkve za 150 dinara. Opet Crkva, iako u nju ulazi samo za krštenja. Njegov odnos s Bogom diskutabilan je. Šmrca. Nos mu je modriji od ostatka lica.

“Imaš pušački nos”, kažem mu.

“Ajd ga jebi. Bolje me ubi nego mi posle četrdeset godina uzmi cigare!”

“A jel vidiš kako ti je modro crven?”

“E, Jovana, mani me. Nek i umrem, naživeo sam se”

Pešačimo. Šmrca. U životu ga nisam videla da koristi maramicu. Nisam ga videla ni gripoznog. Uglavnom grlo ili pušački kašalj. I želudac godinama pre i posle čira. Preko stomaka ima dugački rez, nekoliko šavova, podsetnik na ono veče kad se od bolova previjao po podu malog stana, dok je mama, zdravstveni radnik, po fasciklama u ormanu tražila njegovu zdravstvenu knjižicu.

Sećam se oskudnog dijaloga.

“Umreću, mani se knjižice.”

“Nećeš. Ne možemo bez knjižice, neće nas primiti.”

Posle dva sata ležao je operisan na stolu. Stigao u poslednji čas, bez knjižice. Dugo je prepričavao doktorovu rečenicu. “I kaže on meni posle operacije, ma ni rukavice krvave nije skinuo: Da ste samo minut zakasnili, gotovo. Ne bi Vi odavde na vrata živi izašli… A tvoja mama traži knjižicu.”

Uvek je voleo da zafiluje priču.

“Sestra se krstila. Krenula u vizitu, a ja otišao da toaleta sam, sa sve onom infuzijom i bocom, tek me zašili. Vijali me onuda.”

Godinama se posle toga žalio na bolove. Prvo je vikao rana, sad viče vratio se. I uvek ruka na stomaku.

Vegetu sipa kašikom u jelo. I istom tom kašikom dodaje malo sirća. Voli začinjeno. Voli suhomesnato. Voli kafu. Umire bez duvana. I tako već 25 godina.

Odnedavno pije kozije mleko, slab pokušaj da anulira sve navedeno.

I dalje pešačimo. Stavio je modre ruke u džepove. Na levoj ima tetovažu. Ime Izabela, neka mladalačka ljubav. I Toni, kako su ga zvali. I Batko kako ga još uvek zovu. Na svaki prst po slovo. B a t k o. Zato nije dramio kad sam pola struka u tridesetitrećoj istetovirala. Nikada i nije bio smetnica mojim izborima.

“Pametna si devojka”, to je govorio.

“Što ne namažeš te ruke, vidi kako su ispucale? Ko krokodil.”

”Šta mi vredi kad kopam napolju bez rukavica.”

“A ona krema što sam ti dala?”

“Šta sa njom?”

“Pa, jel mažeš?”

“Ma, mažem. Ih, krokodil. E i ti imaš porođenja”, smeje se.

I uvek tako. Pitanje, kratak odgovor. I skretanje sa teme. Uglavnom na to gde je radio, gde je pogodio posao i koliko ima kupatila na proleće da uradi.

Od kada je sa ostalih 412 radnika u punoj snazi ostao bez posla jer je lopovska firma otišla u stečaj, stalno priča o tome koliko radi. Zna da to nije bogznašta, ali ima potrebu da se pred sobom opravda da još uvek može da koliko toliko zaradi, da mami i njemu ne fali.

Dok hodamo, primećujem kako se povio. Nekako uvukao se sav u tu jaknu, ko nestao u njoj, pa me uhvatila neka tuga.

“Ajd idemo na kafu.”

“Gde ću ovakav?”

“A kakav? Ajde ulazi.”

Otvaram nam vrata velikog kafića. Hodam ponosno, za par santimetara višlja, ko onomad kad me je ko klinku nosao na ramenima. On ide iza mene mirno, u korak.

Sedamo za jedini slobodan sto. Četvrtak, pijačni dan, svi se greju.

Pali cigaretu u nepušačkom delu, konobar mu rekao slobodno i prineo pepeljaru.

Zagleda unaokolo. Iz dva srka pije kratki espreso. Trlja ruke i puše u njih. Nos mu je još uvek modar.

Priča o mami. Žali je, premorena je, čuva četvoro unučadi. Oslabila je. Skuvaće mu danas pasulj. Uzela mu je na penzionerski ček cipele. Cedio joj je narandže kad je prošle nedelje ležala gripozna. Hteo je da im donese pljeskavice, ali ona je rekla “Kakve pljeskavice, Bato, jedva glavu mogu podići.” Onda joj je kupio kiflu posutu susamom.

Njihova ljubav je čudna. I preskočila je sve prepreke, njegovo kratkoročno pijanstvo, devetogodišnje podstanarstvo, zajebanu svekrvu, njegov otkaz, pozajmice. Sve. I sada se smirila. Ko neka stara keruša u maloj drvenoj kućici s punom šerpicom pred njuškom. Mirno diše. Spokojna.

Oslonili su se jedno na drugo i kad bi jedno pokleklo, drugo bi odmah palo. On malo brže i sa većim posledicama.

Daje mi mali žuti keks sa tanjirića pored šoljice.

Mama kaže da je slabo šta jeo onih godina dok sam živela u Domu u Beogradu. Stalno bi pre ručka ili večere govorio: “Ko zna šta naša Joca sad tamo jede.”

Zovnula sam konobara i platila kafe. Uvredio se. Kaže hteo je on, iako je pre petnaest minuta rekao da je zaboravio novčanik u kolima.

Izlazimo na hladan vazduh. Ponovo priča o miliciji i zimskim gumama i lošem autu koji će, pitanje je dana, stati negde na putu dok vozi decu na trening. I kako na proleće ima dva kupatila da radi.

“Dok si ti bila u wc-u, ona devojka pored nas mi je rekla da ne pušim, da sedim u nepušačkom delu.”

“To ti rekla?” Srce mi udara.

“Jesi li joj rekao da ti je konobar rekao da može?”

“Nisam. Bila je glasna. Ugasio sam odmah. Bila me sramota”

Srce udara. Vratila bih se. Našla bih je da je pitam kako ona tako može da se breca. Pa, ej, to je moj tata, moj tajkan, pa zar ne vidiš da smo posle ko zna koliko vremena opet došli na kafu, jel ne vidiš kako se smanjio, kako mu je nos modar, da puši, a ne sme, da ga bole leđa, da ih je iskrivio da bismo brat i ja išli uspravno.

Udahnem. Pomislim “Nije Jovana ona kriva, što mu ti nikada nisi sve to rekla, što nikada nisi, ko ni on, umela da glasno kažeš šta osećaš”.

Udahnem ponovo.

“Trebalo je da joj kažeš.”

“Ma neka.”

Nikada nismo puno pričali. Nikada se nismo grlili. Nije znao za moje ljubavne jade kad ih je bilo, kad su me kidali. Ako sam mu skoro nešto i spomenula, činilo se da ga boli da to sluša.

“Ko ih jebe, nemoj da te to nervira”, to bi rekao.

Stigli smo do auta.

“Ovde ja najviše volim da parkiram. Jeste daleko, al bar ne drhtim hoće li me milicija zaustaviti s ovim drndavim autom. A i prošetali smo.”

“Jesmo”, mislim u sebi. Malo je prilika za to. A vreme curi ko kroz bušan peščani sat.

Kao da me je do juče kupao u lavoru i zatezao pažljivo čaršav s moje strane.

Na njega eksplozivna i ranjiva, odgovorna i duhovita, na njega nestalna i bučna, na njega ko prokleti gorštak u svojoj koži nemiran, pa svuda zbog toga nemiran.

Zbog njega često na stotine suza.

Zbog njega još češće na stotine osmeha, i to baš onda kad pomislim da je sve otišlo dovraga.

Tražim sebe u njemu, pokušavam kroz njega danas da predvidim buduću sebe.

“E baš mi prijala ona kafa”, kaže i baci pogled u retrovizor.

“Bokte, Jovana, pa jeste mi modar nos.”

“Rešićemo, tata”, kažem.

Sve ćemo, valjda, na vreme rešiti…

Pročitaj još

Od iste osobe