AktivizamHrabra Lola

Tijana Ćup: Na štiklama si svaki dan iako sanjaš o patikama. Jer to je prava žena.

tekst: Tijana Ćup

Jesi li i ti perfekcionista?

Duboko u sebi znaš da je nemoguće da budeš savršena, ali te to nije spriječilo da se svojski i iz petnih žila potrudiš da budeš.

Vodiš računa o svakoj izgovorenoj rečenici, da nekoga ne bi uvrijedila ili da te ne bi pogrešno shvatili.

Igraš uloge koje su ti od prababe predodređene, jer tako se od žene očekuje.

Na štiklama si svaki dan iako sanjaš o patikama. Ili nisi, ali misliš da bi trebala da budeš, jer to je prava žena.

Šminkaš se, jer si pročitala u knjizi o neverbalnoj komunikaciji da će te sagovornici shvatiti ozbiljno, a šalterski službenici počastiti ekspeditivno obavljenim poslom.

Noge krstiš pri sjedenju, jer tako rade dame.

Na poslu jurcaš kao muha bez glave u nastojanju da stigneš sve ono što nadređeni šalju na tvoja vrata, ne shvatajući da ta struja dodatnog posla ne prestaje, pa gubiš glavu i u magnovenju pozdravljaš radne kolege po hodnicima, nezastajkujući, jer ti žuriš da stigneš što se od tebe očekuje.

Kuća je savršeno uredna, ručak svaki dan na stolu, makar ga noć ranije spremala, a zahtjevi svih ukućana podmireni.

Mužu prilaziš „u rukavicama“, ton ne podižeš jer on to ne voli, a kritiku pakuješ kao suho zlato da ne bi došlo do nepotrebnih komplikacija.

Ti ćeš nahraniti, presvući i odgojiti bebu, jer on je umoran. Radi. A ti si na porodiljskom, imaš puuuuno slobodnog vremena. Samo nemaš onog za sebe.

Vodiš računa o svakoj potrebi svih tebi dragih ljudi, ali si pri tome zaboravila da se upitaš kakve potrebe ti imaš. Čak i one koje ne voliš, pozdravljaš sa ljubaznim osmijehom, jer nisu ti oni ništa posebno skrivili, samo su ti antipatični i sa njihovim se stavovima i stilom života ne slažeš. Ipak, to nije razlog da s vremena na vrijeme s njima ne popiješ kafu. Red je. A i dugo se znate.

A šta de te sutra spiči voz?!

Da stojiš na obali rijeke Stiks i bacaš posljednji pogled na svoj dosadašnji život prije no što te skelar preveze do Hada? Šta je to za čim bi žalila? Šta je to što bi promijenila? Odmah, u naredna 24 sata?

Da li bi i dalje bila tako savršena? Perfekcionista?

Ili bi posvetila više vremena sebi, čitanju, ličnom razvoju u namjeri da otkriješ ko si ti? I koliko si uistinu divna i autentična?

 

 

Da li bi rekla NE svim ulogama u kojima ne uživaš – poslovnim, majčinskim, rodbinskim, supružnim, ma koliko one važile za NORMALNE?

Da li bi prkosno uživala u svojim manama koje ti omogućavaju da od života izvučeš maksimum, a pri tome na povrijediš druge?

Da li bi odbacila vrline, koje se od one prababe smatraju SLOVOM ZAKONA, iako te češće povrijeđuju nego što si koristi od njih imala?

Da li bi napustila ljude koji te ne čine srećnom, pa makar živjela kao vuk samotnjak? Pojela čokoladu prije supe, jer znaš da neki ručak se isplati pokvariti?

Ostaviti prašnjavu kuću, neokupano dijete, uplakanog muža što to dijete konačno mora čuvati, jer danas je dan za tebe i ono što TEBI TREBA?

Pustila obaveze da se gomilaju, a ti rješavala jednu po jednu, najbolje što ti možeš i onim tempom koji ti neće stvoriti infarkt ili VESELICE?

DA LI BI VOLJELA SEBE VIŠE, STROGO KRITIKOVALA MANJE, SMIJALA SE GROHOTOM ČESTO I UŽIVALA U SVAKOM TRENUTKU KOJI TI JE BOGOM DAN?

Zvuči primamljivo? Šta onda čekaš?! Ispravi se, udahni duboko, odaberi ko si, osmijeh na lice i budi slobodna.

I za kraj, da ne misliš da pametujem, mnoge gore pomenute priče su i moje iskustvo. I evo danas prihvatam izazov. Jer kad i ja i ti napustimo ideju da budemo savršene, krenućemo na predivno, beskrajno, nagrađujuće putovanje povratka sebi.

Zatvori reklamu