LjudiRadoznala Lola

Srpske ratne heroine koje smo potpuno zaboravili! Vrijeme je da se nepravda ispravi!

Ratni sukobi na površinu izvlače najgora ljudska osećanja. Ljudi koji u njima sačuvaju dobrotu, hrabrost i požrtvovanost trebalo bi da budu ovenčani slavom, ali nije uvek tako. Izuzev Milunke Savić, za koju se može reći da je opšte poznata, brojne…

Redakcija

Ratni sukobi na površinu izvlače najgora ljudska osećanja. Ljudi koji u njima sačuvaju dobrotu, hrabrost i požrtvovanost trebalo bi da budu ovenčani slavom, ali nije uvek tako. Izuzev Milunke Savić, za koju se može reći da je opšte poznata, brojne heroine Prvog svetskog rata sramotno smo zanemarili, gurnuli na margine istorije i zaboravili.

Lista koja sledi pokušaj je da se ispravi nepravda, uz opomenu da postoji još mnogo žena koje nisu mogle da se nađu na njoj. Sve zajedno, zadužile su nas toliko da ne zaslužuju tekst objavljen na internetu, već nezavisne monografije!

Natalija Bjelajac (1893-1974)

Mlada Antonija Javornik napustila je rodni Maribor posle završene osmogodišnje škole i pridružila se srpskoj vojsci u Kragujevcu. Promenila je ime u Natalija Bjelajac, što je bilo neophodno da bi zaštitila roditelje koje je ostavila u Austrougarskoj carevini. Učestvovala je u oba Balkanska rata i odlikovana je medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Prvi svetski rat dočekala je u okolini Šapca, na Kajmakčalanu je zarobila 30 bugarskih vojnika, bila je svedok umiranja na Krfu i Vidu i proboja Solunskog fronta, a ranjavana je čak dvanaest puta. Umrla je 1974. godine, na šezdesetogodišnjicu Cerske bitke.

Natalija Bjelajac

Mirka Grujić (1869-1940)

Kćerka političara Jevrema Grujića zavetovala se da će pomagati drugima. U vreme rata povlačila se sa srpskom vojskom preko Albanije, sa kojom je ostala do oslobođenja. Bila je predsednica humanitarno-obrazovnog udruženja Kolo srpskih sestara čak dvadeset godina, što joj je omogućilo da pomaže siromašnima i bolesnima. Odlikovana je Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“ i na poziv kraljice Marije postala je prva počasna dama dvora.

Mirka Grujović

Sofija Jovanović (1895-1979)

Šteta je što otac Sofije Jovanović nije poživeo dovoljno dugo da se uveri u hrabrost svoje kćerke, jer je umeo da se žali što nema sina junaka. Sofija se priključila srpskoj vojsci u vreme Balkanskih ratova i bila je prva žena kojoj je to pošlo za rukom. Nije je mimoišao ni Prvi svetski rat, kada je bila toliko neustrašiva da su je Francuzi prozvali srpskom Jovankom Orleankom. Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari, preživela povlačenje preko Albanije i proboj Solunskog fronta. Njeni podvizi zaboravljeni su kada se posle rata povukla iz javnosti, iako je odlikovana za junaštvo čak trinaest puta.

Sofija Jovanović

Ljubica Čakarević (1894-1980)

Ova učiteljica iz Užica prkosila je okupacionim snagama tako što je odbila da nastavi da se bavi prosvetnim radom. Umesto toga, pridružila se ocu i trojici braće u rovu na Solunskom frontu. Pešačila je skoro mesec dana da bi stigla na odredište 1918. godine i donela srpskoj vojnoj komandi važne podatke iz otadžbine. Regent Aleksandar Karađorđević odlikovao ju je Medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“. Prilikom jedne posete bratu umrla je 1980. godine u Sarajevu, gde je i sahranjena. Njeni posmrtni ostaci prenešeni su u Užice pre nekoliko meseci.

Ljubica Čakarević

Evelin Haverfild (1867-1920)

U toku Prvog svetskog rata britanska baronica Evelin Haverfild radila je kao medicinska sestra u bolnici u Lazarevcu, koju je tokom povlačenja, uz pomoć koleginice Edit Holovej, uspela da evakuiše za samo osam sati. Ubrzo se pridružila Elsi Inglis, još jednoj slavnoj lekarki iz organizacije Bolnica škotskih žena, koja je pomagala ranjenicima u Srbiji. Kada se rat završio, Evelin se doselila u Bajinu Baštu, gde je osnovala dom za ratnu siročad i obolele od tuberkuloze. Sve što je imala zamenila je za hranu, medicinsku opremu i odeću, koju je dala stanarima doma. Odlikovana je Ordenom Svetog Save i Ordenom belog orla sa mačevima, a sahranjena u porti crkve Svetog Ilije u Bajinoj Bašti.

Evelin Haverfild

Flora Sends (1876-1956)

Kada je kao dobrovoljna bolničarka doputovala u Srbiju u vreme Prvog svetskog rata, odvažan britanski duh Flore Sends udaljio ju je od kreveta Crvenog krsta i poslao na bojno polje, gde je napredovala do oficirskog čina. Bila je toliko omiljena da su je vojnici zvali „naš brat“. Flora je jedina žena iz Britanije koja je postala vojnik u Prvom svetskom ratu. Učestvovala je u prvim borbenim redovima i odlikovana sedam puta (nosilac je prestižne Karađorđeve zvezde). Po završetku rata napisala je autobiografiju i predstavila je širom sveta, a na predavanjima je uvek nosila srpsku uniformu.

Flora Sends

Elizabeta Ros (1878-1915)

Bila je jedna od prvih žena koja je završila studije medicine na Univerzitetu u Glazgovu. U Srbiju je došla kao dobrovoljac, pod pokroviteljstvom ruske vlade. Bila je lekar u Prvoj vojnoj bolnici u Kragujevcu, gradu koji je 1915. godine bio žestoko pogođen epidemijom tifusa. Uprkos užasnim uslovima i uverenju da će i sama teško izbeći infekciju, nastavila je da se bavi doktorskim pozivom. Ubrzo je obolela od tifusa u trideset sedmoj godini života i, posle nepune tri nedelje, postala jedna od mnogih Britanki koje su tokom rata preminule u Srbiji. Sahranjena je u Kragujevcu, pored volonterki Mejbl Dermer i Lorne Feris.

Elizabeta Ros

Ljubica Luković (1858-1915)

Samo dva dana pre nego što je od tifusa preminula Elizabeta Ros, od iste bolesti preminula je i Ljubica Luković. Bila je predsednica Kola srpskih sestara, učiteljica, prevodilac i bolničarka. Pod njenom upravom, Kolo srpskih sestara oduševilo je vojnike duž pruge Beograd-Niš u vreme Balkanskih ratova, kada je neverovatnom brzinom, u toku noći, sakupilo hranu, piće i sanitetski materijal, koji je ranjenike dočekao ujutru. U vreme Prvog svetskog rata Ljubica je spalila arhivu udruženja da nijedna članica ne bi stradala. Tifusom se zarazila u Valjevu, kada je donela pomoć i pomagala obolelima. Posthumno je odlikovana Medaljom za milosrđe „Florens Najtingejl“.

Ljubica Luković

Mejbl Grujić (1872-1956)

Amerikanka Mejbl Gordon Danlop promenila je prezime kada se udala za srpskog diplomatu Slavka Grujića. Od tada počinje njen dobrotvorni rad i neverovatna posvećenost našoj zemlji. Mejbl Grujić je držala predavanja o Srbiji širom SAD, obezbedila novac za podizanje Doma učenica srednjih škola u Krunskoj ulici, objavljivala članke u najvećim američkim listovima, prikupila velike priloge za Crveni krst, Beogradsko žensko društvo, Kolo srpskih sestara i druga udruženja. Po izbijanju Prvog svetskog rata u Srbiju je došla trećom klasom da bi uštedela što više novca od prikupljenih donacija. Radila je kao bolničarka u Kragujevcu i s jednakim žarom nastavila da radi za interese Srbije kada se rat završio.

Mejbl Grujić

Draginja Babić (1886-1915)

Postala je doktor 1905. godine u Berlinu, u vreme kada u našoj zemlji nije bilo mnogo žena lekara. Karijeru je započela u Valjevu, gde je tokom Balkanskih ratova bila upravnik rezervne bolnice. Sa srpskom vojskom povukla se u Pirot 1914. godine i radila kao upravnik okružne bolnice, ali se posle Kolubarske bitke vratila u rodni grad, u kojem je na stotine ljudi dnevno umiralo od tifusa. Poput naše čuvene slikarke i bolničarke Nadežde Petrović, pomažući drugima Draginja se i sama zarazila tifusom. Imala je dvadeset osam godina kada je preminula.

Draginja Babić

Tekst prenosimo sa citymagazine.rs.
Autor: Ljubisav Panić

Pročitaj još

Od iste osobe

Najnovije