Lole iz komšilukaO životu

Kešanski: Prošle nedelje srce mi je obilno krvarilo nekoliko puta

Kapalo je po novinama uvek kada bih videla fotografiju malene Milice, dvadesetak dana stare, koju je otac u rastrojstvu ili čemu već bacio na betonski pod u kući svoje tašte. Jer, eto, posvađao se, pa da zaplaši, da pripreti, odreaguje…

Jovana Kešanski

Kapalo je po novinama uvek kada bih videla fotografiju malene Milice, dvadesetak dana stare, koju je otac u rastrojstvu ili čemu već bacio na betonski pod u kući svoje tašte. Jer, eto, posvađao se, pa da zaplaši, da pripreti, odreaguje nekako, ko da je dete vaza, pa će da je zalepe posle.

Na toj fotografiji vidi se njeno maleno nejako telo prikopčano na silne cevčice, paperjava bebeća kosica i podlivi po telu.

Za njen se život bori, a tek je došla među sve nas. Kakva topla dobrodošlica.

Umesto da leži u svom krevetiću po čijim se ćoškovima tiskaju plišani medvedi, dok se muzička vrteška sporo vrti nad glavicom, ona leži u inkubatoru, u nekoj sobi neke bolnice, bačena iz očevih ruku. Nema uspavanke, nema umilnog glasa koji će joj na uvo šaputati pile moje, nema nežnih dodira da umire, da kažu ti si naše Sunce što na nebu sja, ti si naša sreća i ljubav najveća.

Nema smeha, nema poljubaca, nema ni prvih grčeva, osim onih što stiskaju njeno slabo srce već danima. Tih ima napretek.

Ubrzo nakon ovoga, izvesni Dejan, izbo je nožem svoje četrdeset dana stare blizance, sinove. Jedan je preminuo odmah, za život drugog lekari se bore. Dejan je profesor fizičkog vaspitanja, prema rečima komšija bio je prilično „normalan“ čovek, miran, povučen. Rekao je na saslušanju „Hteo sam da zaplašim suprugu nakon svađe. Kada sam uzeo nož, pao mi mrak na oči“.

Pao mu mrak na oči.

Ovo, nažalost, nisu izolovani slučajevi „pada mraka na oči“, koji se dešavaju jednom u deset godina. Oni neprestano pune najtamniju hroniku i samo potvrđuju da nije dete za svakoga, niti je svako sposoban i dorastao da bude roditelj!

Često čujem ljude da kažu „svaki roditelj je najbolji za svoje dete“.

Ne, nije svaki roditelj najbolji za svoje dete, već dete za bolje ne zna!(ili zna).

Koliko puta sam samo čula roditelje koji se na javnom mestu prepucavaju pred detetom, nazivajući jedno drugo kobilom ili moronom, dok ih ono gleda širom otvorenih očiju.

Koliko puta sam čula poznanicu kako svojoj trogodišnjoj ćerkici priča da je tata ološ i gad ofucani, jer eto njeno srce krvari od kada ju je on prevario i naprosto nije u stanju da detetu priča lepo o njemu, o ocu.

Koliko puta sam videla ruku koja snažno, nekoliko puta, udara dete preko lica, tako da zahvati i obraz i nos i oko. Jer dete plače kod police sa čokoladicom, ne razume „ne može“, a mami ili tati su tako popustili živci odavno. Oni neće da shvate da dete plačom komunicira i da tako izražava svoju tugu, nezadovoljstvo, bes, želju, bol, potrebu za nečim ili nekim.

Ne, nije dete za svakoga. Posebno ne za roditelje koji nisu u stanju da kontrolišu sebe, svoje besove, frustracije, nezadovoljstva, koji ostaju u promašenim brakovima pa se preko glave deteta šamaraju ili nazivaju debilima i droljama.

Mrš u sobu! (da se mama i tata pošteno isvađaju).

Šta ti bre gledaš, zar ne vidiš da mi ovaj tvoj otac nerve kida?!

Nek te mama vodi na igralište, pizda joj materina, ja s njom na isto mesto neću!

Isti si svoj otac, promašen slučaj!

Nije dete za svakoga.

Posebno ne za roditelje koji svoj čemer trpaju na malena leđa ko da su od betona pa se saviti neće, ko da je najbitnije da ima nove patike, jaknu, ručak na vreme, krevet.

Ne, nije za one koji zaboravljaju iz ko zna kojih razloga da je roditeljstvo najlepša ali i najodgovornija, najvažnija, najzahtevnija, najteža uloga koja od nas traži i snagu i strpljivost i čeličenje nerava i razumevanje i vreme i prilagođavanje i gutanje svojih mana i slabosti.

Ne postoji ništa što me boli više od zapostavljene dece, od ostavljene, maltretirane, odbačene. Od dece kojima je vreća tereta stavljena za vrat, od dece koja se upiru da izmire roditelje, od dece koja plaču tiho u sobi dok se mama i tata teraju u pičku materinu, od dece koja veruju da su ona kriva što se oni ne vole, što tata pije, što mama guta lekove, od dece koja su željna i dodira i toplih reči i blagog neprekornog pogleda pa se ko mače motaju oko njihovih bedara ne bi li ih pomilovali, od dece koja nisu uspela da svojim dolaskom na svet približe roditelje jače i više, da ih ućutkaju, promene, otkrave, učine da mama i tata požele da rade na sebi, da se bave sobom, da se bave detetom onako kako zaslužuje, budući da niko od njih nije insistirao da dođe na ovaj svet.

Ništa me ne boli jače nego kad vidim da roditelji svoj ego stavljaju u prvi plan. Kad ne umeju da u miru ostanu ili se u miru raziđu, već se ko zveri trgaju pred očima deteta prskajući ga krvlju iz svojih ranjenih tela, ostavljajući posledice koje će dete vući na ovaj ili onaj način.

Kada mu svojim primerom prljaju predstavu o ljubavi.

Kada ga besomučno povređuju, često, često, ni ne shvatajući da to rade.

Kada ga ne čuju. Ili ga ne čuju dovoljno.

Kada ga ne vide kako bi trebalo.

Svi se ponekad zanesemo, povisimo ton, nervozimo zbog šefa ili posla ili muža ili manjka novca ili sranja koja se svakodnevno dešavaju, ali nikako ne bismo smeli da se opustimo i dopustimo da nam to pređe u naviku,

Jer deca nas gledaju,

jer tako uče,

jer svašta može da se zbog toga rodi i napupi u njihovim malim glavama i srcima,

jer njihova su leđa slaba da ponesu naše brige i frustracije,

jer će se to odraziti na njihovo ponašanje, na njihove izbore, odluke, na njihov duh,

jer njima ne trebaju najskuplje patike, najskuplji tableti, najskuplji telefoni i igračke,

jer od toga se ne raste.

Ljubav i dodir i pažnja su ono što njima treba da bi bili zadovoljni, da bi rasli, da bi dom osećali kao svoje toplo gnezdo, da bi bili sigurni u sebe, u roditeljsku ljubav, da bi postali dobri ljudi.

Zar to postaje toliko teško?

Pročitaj još

Od iste osobe