Ljudi s olovkama

Duša Slavonska: Sećanja kapelačke devojčice

Kad čujem stihove: „Pokraj Karašice selo malo. Selo malo, al‘ je srcu drago”, setim se Kapelne. Malog, pitomog sela koje se smestilo u slavonskoj ravnici uz reku Karašicu. Ravničarsku reku koja polagano teče, desnu pritoku Drave. Setim se  sela okruženog…

Ljudi s olovkama

Kad čujem stihove: „Pokraj Karašice selo malo. Selo malo, al‘ je srcu drago”, setim se Kapelne. Malog, pitomog sela koje se smestilo u slavonskoj ravnici uz reku Karašicu. Ravničarsku reku koja polagano teče, desnu pritoku Drave. Setim se  sela okruženog hrastovim šumama, kukuruznim i žitnim  poljima u kome sam provela detinjstvo.

Nigde se nisam  osećala tako sigurno i bezbrižno kao u Kapelni. Tu sam načinila prve korake. Tu u crkvi Svete Trojice sam se krstila. Tu su me baba i deda kao malu ljuljali u krilu…

Sećam se sobe koja je mirisala na pečene jabuke i kompot od šljiva. Na zidu su se nalazile crno-bele porodične fotografije. Bilo je na njima  više generacija naše porodice. U toj toploj sobi  pored šporeta, sedeo je deda, ručno krunio kukuruz i pričao o našim  Radosavljevićima, o Kapelni… Pričao je sa uživanjem, polako, strpljivo, baš kao što je i živeo. On voleo da priča, a ja volela da ga slušam. Bila sam mirna, tiha devojčica koja je sve slušala,  upijala i postavljala nova pitanja i potpitanja…

Selo je dobilo ime po mađarskoj reči kapolna što znači, kapela, crkva. Iz Kapelne je rodom bila majka našeg pokojnog patrijarha Pavla. U tim ranim osamdesetim koje su obeležile moje detinjstvo, u selu je dominiralo stanovništvo srpske nacionalnosti. Iako mala po broju stanovnika, Kapelna je imala sve što jedno selo treba da ima: školu, crkvu, dom kulture, dućan, gostionu, fudbalsko igralište, reku i stanovnike koji je vole.

Sećam se prizemnih kuća sa  dva mala prozora.  Na bočnoj strani kuće, nalazio se  trem, takozvani ganjak. U  dvorištima su se mogli videti  bunari, letnje kuhinje, krušne peći, pušnice, a u nastavku dvorišta čardaci, kokošinjci, štale i drugi pomoćni objekti.

Drum je bio posut kamenom tucanikom. Sa obe strane druma nalazili su se kanali i zelene površine sa zasađenim čempesima, ružama ili drvećem čije krošnje prave hladovinu. Između kuća i zelenih površina bila je  staza za pešake.

Kapelačka jutra su vrvela od života. Priroda se budila,  petlovi  kukurikali, a ljudi odlazili u dućan da kupe hleb. Neki peške, neki na biciklu. Pozdravljali su se, zastajali da se pitaju kako su, da se našale… U povratku iz dućana, malo, malo neko od njih zastane da mi da čokoladicu, čoko-bananicu… Deda Rade iz komšiluka mi je redovno donosio sveže ubrano  grožđe. Kada me ne bi zatekao na ulici, ostavljao bi mi na kapiji. Sećam se krofni koje su pravile vredne kapelačke žene. Često su me viđali kako trčkaram selom u crvenim klompicama, sa prah šećerom oko usana.  Nas dece nije bilo mnogo u selu, ali su nas čuvali kao malo vode na dlanu. I

mala sam snažan osećaj pripadnosti, bila sam dete toga sela. Tepali su mi: „Naša Kapeluša, naša Branka, prava mala Kapelčanka”. Kada bi me videli sa Majom, sestrom od strica, govorili bi: „Vide, idu dvije Radosavljevićke”.  Pošto sam bila stidljiva kod rodbine sam odlazila sa babom. Onako stidljiva, nisam volela da me zagledaju i zapitkuju, ali kad kažu: „Prava babina unuka. E, Milka da poživiš pa da vidiš kakva će to cura da bude, neće ti bit‘ kraja!” , nije se znalo ko je ponosniji, da li baba ili ja.

Kapelčane pamtim kao srdačne ljude koji vole svoje selo. Jednostavne, neposredne ljude koji komuniciraju  direktno bez ulepšavanja.  Često su koristili izraze: „Idu naše cure”, „Eno je k‘o gora”, „Dobar ko kru‘ ”, „Nemoj je tentat” . Upotrebljavali su neke reči turskog porekla kao što su avlija, bostan, pendžer i nemačkog kao što  su reklica, kištra, firanga. Živeli su mirnim porodičnim životima, obrađivali zemlju, uzgajali živinu i stoku… Bili su vredni i radni i te osobine  su cenili i kod drugih. Često su znali da kažu: „Radite djeco moja, u radu je spas”. Kad je neko lenj, govorili bi „Lijen ko bat‘na”.

Selo je zadovoljavalo  moje potrebe za slobodom. Deda je imao prostano travnato dvorište. Iz dvorišta se ulazilo u štagalj (tako su nazivali prostor u kome se čuvalo seno), iz štaglja u šljivak, a iz šljivaka u baštu. Iz bašte se stizalo do Karašice. Imala sam  ljuljašku,  biciklu, loptu i lastiš. Pravi mali raj za odrastanje. Okružena poznatim ljudima, komšijama, rodbinom, deca su se slobodno kretala selom. Sami smo odlazili u dućan. Vozali smo bicikle seoskim stazama. Trčali na igralište da gledamo utakmicu. Zavirivali u gostionu kad nekog tražimo. Igrali se ispred doma kulture. Ispred komšijske kuće, u hladovini kestena pravili smo kolače od blata, lišća i divljeg kestenja.

Bila su to neka lepša vremena. Nije se živelo ovako brzo kao danas. Ljudi su se više družili i pomagali. Sazivale su se mobe prilikom obavljanja sezonskih poslova. Slavili su se Duhovi. Tada se familija okupljala. Deda bi držao kapiju širom otvorenu, dočekivao, nazdravljao, u šljivaku su se na ražnju vrteli jaganjci, a u centru sela ringišpil, ispred doma kulture prodavala su se liciderska srca,  razne đinđuve i igračke…  Uz zvuke harmonike se pevalo i veselilo.

Proleća u Kapelni pamtim po mirisnim kapelačkim ružama i mirisu sveže pokošene trave, a leta po kupanju u Karašici. Jesen me asocira na dedu kako peče rakiju, na berbu kukuruza, a zima na pucketanje drva u šporetu, miris kuvanog kukuruza, bundeve i igre na snegu.

Tek što sam porasla, počeo je rat. Devedesetih godina, usled ratnih okolnosti došlo je do migracije stanovnika Kapelne u Vojvodinu. Sećam se kako su me na rastanku stare kapelačke bake grlile i brisale suze krajičkom marame…

Mnogi od nas nas više nisu u Kapelni, ali je Kapelna i dalje u našim srcima. Sećanja, slike, mirisi i ukusi našeg sela, naše Slavonije nikad nas ne napuštaju.

Iako danas jedni govore Slavonka, drugi Sremica, a treći slavonska Sremica, u duši sam i dalje ona kapelačka devojčica u crvenim klompicama, sa prah šećerom oko usana.

O autorki: Uživa u prirodi i sitnicama koje život znače. Inspiraciju za pisanje pronalazi u ljudima i životnim temama koje se nametnu kroz određene događaje.

Pročitaj još

Od iste osobe