Lole iz komšilukaO životu

Kako preživeti jedinu stvar od koje ne može da se umre, a svaki put se osećate kao da umirete?

Ovo što ćete upravo pročitati je moj skromni vodič kroz „Kako preživeti jedinu stvar od koje ne može da se umre, a svaki put se osećate kao da umirete“. Mentalno zdravlje je važno jednako kao i fizičko i koliki god…

Lola Magazin

Ovo što ćete upravo pročitati je moj skromni vodič kroz „Kako preživeti jedinu stvar od koje ne može da se umre, a svaki put se osećate kao da umirete“. Mentalno zdravlje je važno jednako kao i fizičko i koliki god bio kliše, veoma je bitno da priznate sebi da niste dobro. Kao što umemo da prepoznamo kad nas boli stomak, isto tako treba da prepoznamo kad nas boli duša. Jesmo li prepoznali? Zdravo, anksioznosti. Ja sam Nina.

Živimo u zemlji koju volim više od svega, volim njene ljude, njen miris i sve što je čini, ali je strašno to što je u mojoj voljenoj zemlji i dalje sramota reći naglas: „Potrebna mi je pomoć“, a da te društvo ne okarakteriše kao ludaka ili slabu osobu. Baš iz tog razloga veliki broj ljudi tiho pati a kako sam i sama prošla kroz to jako sam ljuta, pa sam počela glasno da govorim o tome, koliko god nekome zbog toga bilo neprijatno.

Malo ljudi zna da se anksioznost izražava kroz niz vrlo neprijatnih telesnih simptoma koji variraju od osobe do osobe. Moji su konkretno bili:

Živimo u zemlji koju volim više od svega, volim njene ljude, njen miris i sve što je čini, ali je strašno to što je u mojoj voljenoj zemlji i dalje sramota reći naglas: „Potrebna mi je pomoć“, a da te društvo ne okarakteriše kao ludaka ili slabu osobu.

  1. Ludačko lupanje srca (kao grlica na spidu)
  2. Osećaj da ne možemo lepo da udahnemo (slon na grudima)
  3. Užasne glavobolje (kao nevidljivi obruč koji steže glavu)
  4. Kratki i oštri bolovi po celom telu (ili „strujice“ kako sam im tepala)
  5. Unutrašnje drhtanje (kao da neko drmusa krevet na kojem ležite)

I sad, zamislite da neko to oseća od momenta kada otvori oči (ako je uopšte spavao) dok ne legne u krevet. A uz sve to ide na posao, ima obaveze koje se neće same završiti ili dete koje niti shvata niti je dužno da gleda kroz šta mu roditelj prolazi.

Naravno da sam mislila da sam smrtno bolesna. Dani su mi prolazili u iščekivanju moždanog udara ili infarkta, a ako to izostane bila sam sigurna da u meni tinja neki rak ili MS. Nakon što sam jedno veče posle posla sela u taksi i mužu poslala poruku: „U Urgentnom sam, ukočena mi je cela desna strana lica“, a nedugo potom videla njega kako izbezumljen trči ka meni sa tužnim pogledom znajući da je to još jedan od mojih „fantomskih“ simptoma i nakon što me je doktorka u ponoć pregledala zaključivši da je sa mnom zdravstveno sve u redu, slomila sam se i konačno prihvatila da sam duboko zagazila u paniku i anksioznost.

Nisam izgubila kuću, roditelji su mi živi i zdravi, imam krov nad glavom i divnog čoveka pored sebe, okružena sam fenomenalnim ljudima i imam stabilan posao, a opet sam se osećala tako. Zašto, zašto, zašto? Danonoćno sam se ubijala u pojam pitanjima šta je to što me je izbacilo iz koloseka i kako sam uopšte mogla da dozvolim da se tako osećam i sa svakom tom mišlju bila još gore.

Nakon što sam jedno veče posle posla sela u taksi i mužu poslala poruku: „U Urgentnom sam, ukočena mi je cela desna strana lica“, a nedugo potom videla njega kako izbezumljen trči ka meni sa tužnim pogledom znajući da je to još jedan od mojih „fantomskih“ simptoma i nakon što me je doktorka u ponoć pregledala zaključivši da je sa mnom zdravstveno sve u redu, slomila sam se i konačno prihvatila da sam duboko zagazila u paniku i anksioznost.

Vrlo je važno da ne krivite sebe što se tako osećate. U redu je biti tužan i u redu je popustiti ponekad pod tim osećajem. Svi smo mi ljudi. I svi smo različiti. Kako u životu, tako i u anksioznosti. Neko se povuče u sebe, neko voli da svi znaju šta mu se dešava. Neko ode kod psihologa, neko kod supružnika/prijatelja/roditelja. Neko leži ceo dan u krevetu, neko ode na trening. Jedini pravi izbor je taj da pogrešnog nema i da svemu treba da pristupite onako kako se osećate, ipak vi sebe znate najbolje.

Ja sam se, lično, terala i ulagala neviđene napore da prividno vodim isti život kao i do tada jer sam na nekom nivou bila svesna da ako se zatvorim u kuću i krenem da guram ljude od sebe, tu je kraj. Ovo se odnosi isključivo na ekstrovertne ljude, kojima i ja pripadam. Psihoterapiju savetujem od srca svima, a naročito ljudima tihe naravi i mirnijeg karaktera.

Psihoterapeuti su takođe lekari, iako nas ne poznaju znaju tačno koja pitanja da postave kako bismo mi sami došli do zaključka. I korak po korak, slika se slaže. Nisam bila pristalica lekova (iz čiste sujete) ali sam poklekla kad sam shvatila da definitivno nisam u stanju da funkcionišem i da od foliranja da mi je ok hoću da odlepim, da sam počela da nestajem kao senka i sušim se polako kao biljka. Pila sam ih tri nedelje i mnogo su mi pomogli da mogu racionalno da pristupim problemu koji imam i da mi telesne senzacije ne remete misli. A onda kad sam osetila da sam bolje, prestala sam i okrenula se drugim stvarima.

Nisam izgubila kuću, roditelji su mi živi i zdravi, imam krov nad glavom i divnog čoveka pored sebe, okružena sam fenomenalnim ljudima i imam stabilan posao, a opet sam se osećala tako. Zašto, zašto, zašto?

Ponavljala sam sebi svakodnevno da sam bolje i da ću biti bolje, kad god to bilo. Ne može odmah, ne može ni sutra. Ni prekosutra. Nije se anksioznost pojavila preko noći, pa neće preko noći ni da ode. Fizičku bol koju sam osećala sam prihvatila kao nešto što mora da protutnji i što će takođe jednom prestati. Kad srce pati – telo boli. Od svih saveta koje sam napisala, dva su najvažnija:

  1. Ne čitajte internet medicinsku literaturu i ne posećujte forume.
  2. Pogledaj pod 1.

Izbacite kofein i fast food koliko god možete, ili makar svedite na minimum (bez šale). Unosite magnezijum, vitamin B (ne pivo J ), i čaj od kamilice. Idite u prirodu kad imate prilike. Radite svaki dan pomalo ono što vam je predstavljalo zadovoljstvo i nešto što vas opušta. Za mene su to knjige i muzika. Pošto sam po prirodi kao tempirana bomba meditacije mi nisu polazile za rukom ali jeste nešto slično njima, savet koji sam čula od divne devojke koja je takođe prošla kroz anksioznost.

Nisam bila pristalica lekova (iz čiste sujete) ali sam poklekla kad sam shvatila da definitivno nisam u stanju da funkcionišem i da od foliranja da mi je ok hoću da odlepim, da sam počela da nestajem kao senka i sušim se polako kao biljka.

Pustite muziku koju volite, lezite na krevet i zatvorite oči. Zamislite ispred sebe prazno platno, kao bioskopsko i na njemu šta god želite. Onda se koncentrišite na osećaj koji imate dok gledate u to platno. Makar na kratko ćete se osećati bolje. Ja sam zamišljala sebe u crvenoj haljini, sa divnom frizurom i najlepšim osmehom na licu i bila sam srećna i ponosna, i ponavljala sam sebi: „Da, ovo sam ja. Eto me opet, samo što nisam.“.

Nekada razlog zašto nam se desio anksiozni poremećaj izostane. Ne morate nužno prolaziti kroz stresan period, možda vam je baš sve potaman a ona se ipak javila. Počnite da posmatrate anksioznost kao nešto što je došlo da vas nauči nečemu jako bitnom – da upoznate sebe bolje i koliko ste jaki i možete sve. Da, bićete opet ista osoba kao što ste bili, samo još bolja, bogatija za ogromno životno iskustvo i svesnija svog bića više nego ikada. Slušajte sebe, pričajte sa sobom i verujte sebi. Život je lep i kad nije baš sve sjajno. Vi možete sve.

Autorka Nina Rajić

Pročitaj još

Od iste osobe