O životuPorodicaRaznoŽivot

Šta rade te žene po cijeli dan?!

Sjedam za računar. Pa, konačno! piši Bojana On izlazi na vrata, kaže, eto me do 4 najkasnije. To mi je mama rekla poslije, ja ga ni ne slušam šta govori, već uveliko kucam svoje… Beba gleda crtani. Nikolaj spava. Divota….

Bojana Mutić

Sjedam za računar. Pa, konačno!

piši Bojana

On izlazi na vrata, kaže, eto me do 4 najkasnije. To mi je mama rekla poslije, ja ga ni ne slušam šta govori, već uveliko kucam svoje…

Beba gleda crtani. Nikolaj spava. Divota.

Malo mi pažnju odvraćaju visoke lage u Five little ducks ali ne smeta mi to nego stalno kao da čujem kako nešto pišti u pozadini. Međutim, zvukovima u svojoj glavi odavno ne pridajem značaja, ali izgleda da nije glavobolja ni patka, stvarno nešto pišti.

– Mama, jel to na crtanom nešto zvoni?!
– Ništa ja ne čujem…
– Jel’ tvoj telefon?
– Ma neeee, pa mene niko živ ne zove.
– Pa odakle zvrnda onda, jesam luda!!!
– Ma mašiiiina opet zapela bolan zaboravi ti ja reći!

Dakle neki se vrag pokvario na mašini, pa neće da odradi sav veš koji joj utrpam, jer smo kupili neku pametnu koja važe veš prije pranja i sušenja i demonstrativno odbija da se upali ako je pretovariš (a ako to ipak uradiš na silu onda tako cvili dok te ne izludi), tj nismo je MI kupili, nego ju je ON kupio, jer sam sve ostalo birala JA, pa eto da on izabere bar TO, pa sad imamo mašinu sa puno šarenih dugmića, koja važe veš, završila je srednju školu, samostalno donosi odluke i svira Mocarta kad završi centrifugu, jedino što neće veš da pere, pa po ko zna koji put gubim bitku sa razmaženom spravom, vadim višak, iznosim na balkon, razbacujem po žici ne baš uredno, dok mi u glavi bruji mamina priča kako se prave domaćice poznaju po tome kako im je veš okačen, prevrćem očima,…

trčim nazad i ugledam pelenu bačenu na podu u spavaćoj sobi, stoji tamo još od jutros kad sam bebu presvlačila, uzimam pelenu i ugledam flašicu na krevetu, uzimam flašicu u drugu ruku i ugledam prljavu pidžamu koju sam zaboravila ubaciti sa vešom da se pere, domalim prstom ruke koja drži flašicu podižem pidžamu da je odnesem u korpu sa prljavim vešom i prolazeći kraj prozora otvaram ga domalim prstom ruke koja drži pelenu, a na simsu stoji medo, tražimo ga danima, vatam ga za uvo malim prstom, usput bacam pidžamu u korpu za prljavi veš i upadne i medo, jbm majku i ostavljam medu u smradu, nastavljam dalje,…

spuštam flašicu na sudoper, krenem da bacim pelenu u smeće ali je kesa puna do vrha, nema druge nego je vežem, vadim iz kante, stavljam novu, bacam pelenu, trčim u kupatilo da operem ruke i vidim da je mašina opet zaštekala, ali se sad ozbiljno naljutila i upalila crveno slovo F, što znači da treba da stisneš neka dva dugmeta istovremeno i progledaće ti kroz prste, ali ubio me bog ako znam koja dva, prošli put sam otprilike pritisla, pa se veš prao 8 sati, nismo mašinu mogli zaustaviti nikako, a moje omiljene hlače unutra, milovala sam ih kroz staklo i govorila sad će mama, a sad se nipošto tom riziku ne smijem izložiti, jer dječije stvari su unutra, nema druge nego uputstvo da tražim, a ono, kao i sve ostale stvari koje mrzim a ne mogu ih baciti stoji u toj nekoj ladici za svadbe i sahrane, i šta sad da radim, moram naći mašinin rodni list, pa vršljam po prokletoj ladici, sklanjam flomastere, hemijske olovke i upaljače koji ne rade, svoj herbar iz petog osnovne, ulaznice za koncert tap 011 iz devedes'šeste, zdravstvene knjižice, labelo, tetris, baterije, vizitke, selotejp, spajalice, plastičnog Paju Patka za Pez bombone i evo ga na dnu naravno – uputstvo! Nađem slovo F, pritisnem dugmad i eto je radi. Čas posla!

Sjedam opet za sto.

piši Bojana

Zvono.
– De vidi ko je boga ti…
– Komšinica, voda!
– Uzmi iz mog novčanika.
– Imaš samo 20!

A jbt kru…. ustajem rovarim po džepovima svih šest stotina četrdeset devet njegovih jakni i dukseva koje vise u hodniku. Skuckam nekako pare za komšinicu-vodu, smješkam se zgrčene usilu ljubazne face, lupim vrata, i trčim nazad do stola.

piši Bojana

Beba odjednom skikne.
– Šta je sad?!
– Ma Tipa tupa.
– Mrzi taj crtani, prebaci!
– Na šta?
– Na 204.

Vidim krajičkom oka da mlati daljinskim gore dole kao da prikucava ekser.
– Ma nešto neće ova dvojka. Evo vidi. 22! 222! 224! 2220!!! Neće nikako evo vidi neće!
– A maaaaajko mila!!!

Ustajem, uzimam daljinski, prebacujem na drugi crtani, ali beba sad već histeriše i moram ga uzeti, nema druge. Malo ga bacakam okolo, pa sjedam s njim u krilu za računar, on pukne rukom po tastaturi pošalje stošesnaest zahtjeva za prijateljstvo, kupi cd Vendi Vukelić i instalira FarmVilee Tropic Escape.

– Aj mama uzmi ga molim te.

Sjedam.

piši Bojana

– Ajoj, sine, kaki.
– Šta radi?
Šapćući kaže, da ga ne ometa: kaaaaki,… nateže se jadan, tvrdo opet izgleda,.. a beba moja draga sav crven, jesi mu dala onaj kompot od šljiva.
– Jesam!!!

Ustajem, uzimam cvreno-skičeću bebu, nosim ga u spavaću, ali ostao je otvoren prozor još od jutros unutra je minus 150 stepeni, i vraćam ga nazad, ali ne mogu ga presvlačiti u dnevnoj, pogušićemo se svi, pa opet idem nazad da zatvorim prozor, pa idem po bebu, uzimam ga, pomažem da se ukaki, brišem, mažem, oblačim.

Dajem ga babi.

Sjedam.

piši Bojana

– Sine što su vrata ova zamagljena?
– Ma koja sad vrata?!
– Od lođe.
– A jbm ti život, supa!
– Kakva sad supa zar nisi rekla da ćemo pite naručiti?!
– Ma supa iz kesice! I opet se šerpa zapalila,sve iskipilo, pa kako ne vidiš da dimi ženska glavo?!
– Pa vidiš da vidim!

Ulećem na lođu, gasim plin, skidam šerpu, kuća je gasna komora!
– Mama, nosi bebu u spavaću!
– Ali tamo ne radi tv, jaukaće zbog crtanog.
– Ima dvd! Nosi ga!

Trčimo sa bebom u spavaću, ubacujem dvd, čuje se vrrr, svi očajno blenemo, ekran se zaplavi, ogromnim slovima piše „AUDIO CD“ i čuje se grubi muški glas koji otegnuto najavljuje: TRIII PRAAASEEETA.
O NE!

Beba arlauče.
– Jaaaaoooo, trči nazad u dnevnu, probudiće Nikolaja, bolje da se uguši i smrzne, nemoj samo da vrišti.

Vraćamo se na početne pozicije, trčim nazad u spavaću po dekicu. Trčim u dnevnu, pokrivam ga dekom. Skiči Little Lola na tv-u. Ne vidim bebu od dima ali čujem da se smije. Odlično.

Sjedam za sto.

piši Bojana

– Ti jelda ništa nisi jela, ona moja pita stoji ‘nako od jutros.
– Baš SAD o tome moramo pričati?
– Znači nisi jela.
– Ma jela sam!
– Ma šta si jela?
– Jaja!
– Tiiiii jela jaja?! Aj šta izmišljaš, kol'ko jaja?
– Nutelu sam jela!!!
– Pa samo ta govna jedeš a pita se baca…
– MAMA! Molim te! PIŠEM!
– Kad će beba jesti?
– Ajoooooj!
– Šta je sad?
– Pa već 1 sat nisam mu sirup dala!

Uzimam bebu, davim ga sirupom, rvemo se, vrištimo, plačemo, on malo više, ja onako srednje. Ali obavili smo i to.

Sjedam.

piši Bojana

– Aj samo ga drži malo da mu se slegne, nemoj ga nosati, uvijek bljune pa sve jovo nanovo.

Sjedam.

piši Bojana

– Štuca.
– Šta radi?
– Štuca!
– Pa daj mu vode pobogu!
– Nema popio.
– Ustajem dosipam vodu.

Sjedam

piši Bojana

– Eis!
– ŠTA JE SAD?!
– Zape ja, prosu, jeb’ ga sad.

Ubiću se čim nađem vremena. Ponovo ustajem po vodu. Brišem pod.

– Ajoooooooooj!
– Ma štaaaaa jeeee bog ti pomogo?!
– Bljucno.
– Ma nek je bljucno, obriši ga brate mili, šta jaučeš.
– Ma sve mu za vrat otišlo, moram ga presvući.
– Pa presvuci ga.
– A šta da mu obučem.
– Odjeću!
– A što si bezobrazna!
– Jaaaooooo… obuci mu BILO ŠTA i molim te ko boga samo deset minuta se smirite. I ne progovarajte!

Sjedam za sto.

piši Bojana

– Izvini sine, njemu se izgleda prispalo, dodaj mi dudu..
– Na duda, i ćutite sad malo.
– Evo ga već zaspo.
– HVALA BOGU!!!
– ŠŠŠŠ!

Pišem naslov: “Šta rade te žene po cijeli dan.”

– Ej.
– Ma šta EJ?!
– Nikolaj se probudio.
– Znala sam!

Čuje se ključ u bravi, on ulazi na vrata, ugleda mene za stolom:

PA CIJELI DAN TU KUCAŠ TI TAČNO NISI NORMALNA!

Pročitaj još

Od iste osobe