LjudiRadoznala Lola

Aleksandar Gajšek: Porodica ti daje priliku da počneš da živiš za drugog.

tekst: Redakcija

Njegova novinarska priča počinje 1995. godine, kada je kao dvadesettrogodišnjak, iz trećeg puta, primljen na mesto spikera informativnog programa RTV Politika. Nakon dve godine prelazi na StudioB gde već 12 sezona  uspešno vodi serijal “Agape”. O filosofiji života koju sledi, o pogledima na svet i načinu na koji se medijska slika u Srbiji može popraviti, govori biser srpskog novinarstva, čovek koji u ljudima traži vrline, a ne mane – Aleksandar Gajšek.

Njegov životni put je dokaz da svaki problem ima rešenje, a da su greške, u stvari, lekcije koje dobijamo da bismo iz njih izvukli pouku i iskoristili ih za lični razvoj. Za uspeh nikad nije kasno i potpune transformacije su moguće ukoliko strpljivo i uporno radimo na sebi.

Nezainteresovanost za učenje počela je u osnovnoj, a nastavila se u srednjoj školi, gde sam imao uspone i padove i unutrašnje borbe koje su naročito nastale kada su svi moji drugari upisali fakultete, a ja nisam. U četvrtoj godini pao sam iz astronomije i fizike na popravni ispit i posle toga izgubio volju da bilo šta upisujem sve do ključne dvadesetčetvrte godine kada sam upisao fakultet i kad su počele da se dešavaju moje unutrašnje promene, koje su zahtevale radikalan preokret. Osetio sam da je sve što sam do tad živeo lažno i pogrešno. Zadao sam sebi cilj da, za početak, budem dobar i pošten, da nikom ništa ne treba da dugujem i da budem pametan. Tek tada kreće moja zainteresovanost za knjigu. Lek za svoje stanje našao sam u Pravoslavnoj crkvi. Pravoslavlje me je naučilo da je ego korisna stvar, ukoliko ga oblikujem ljubavlju.

Kako se održava ravnoteža između ega i rada na televiziji?

Pravoslavlje je veličanstveno zato što nudi najbolja sredstva čoveku da se izbori sa egom. Ono nam ne nudi da ga mi uništimo i potiskujemo, nego da taj ego bude ispunjen ljubavlju. Mislim da je to suština pravoslavlja. Sveti Oci, svetootačka literatura koja crpi iskustvo dve hiljade godina, tako briljantno nam kaže da ne mislimo uvek visoko o sebi, jer smo tad apsolutno promašili cilj našeg postojanja. S druge strane, samopoštovanje ne sme da nestane. Zato kažem da ego ne sme da nestane nego mora da postane ljubav. Crkva i liturgija su najbolji učitelji. To je najbolja vežbaonica. Takođe, ako imamo takve autoritete ispred sebe kakav je Vladeta Jerotić, čovek koji je napunio devedeset godina, od toga skoro šezdeset godina sluša samo hvale, i to hvale od ličnosti kakve su bile Isidora Sekulić, patrijarh Pavle, Meša Selimović, Ivo Andrić i Hugo Klajn. To su osobe sa kojima je on vršio razne prepiske, bio intimus. Ako taj čovek, kad ga vidite, ima takvu otmenost, ne samo duha nego i oblačenja, koje je dosta skromno, šta reći? Ko smo onda mi, ako takvi ljudi tako čine.

Foto: Novosti

Porodicu je najteže održati, ali ona najviše pruža

Porodica ti daje priliku da počneš da živiš za drugog, odnosno da tvoj ego više nije na prvom mestu, niti tvoje razne dečačke navike, spavanje do podne i sve ostalo što si mogao sebi da pružiš, nego počinješ da živiš za drugog, za suprugu, za dete i ostale ljude

Kako onda objasniti ljudima da sveprisutna narcisoidna kultura nije izraz prave ljubavi prema sebi i da istinska ljubav ima drugačiji vid?

Treba da pošaljemo poruku kroz medije, da damo javni prostor ljudima kao što su Vladeta Jerotić, naši dragi episkopi, književnici, slikari… Kada je reč o privatnom životu, pravoslavlje kaže: “Ti ne možeš  promeniti drugoga, ali možeš promeniti sebe. Ne možeš pobediti zlo u svetu, možeš pobediti zlo u sebi”. Ljudi će primetiti tvoju dobrotu. Pogotovo ako si nenametljiv. Kako kaže Džoni Štulić: “Ako želiš da saznaš, pristani na sve. Ako želiš da menjaš ljude, ne odmeći se”.  Ne možeš sebe stavljati kao autoritet  i reći: “Nemaš ti pojma! Ja ću da te naučim”. To je ono što mi smeta kod političara, građanske provenijencije, ili kod novinara i književnika koji žele da podignu nivo života u Srbiji, a sa druge strane, sa mnogo gneva, osude i uvreda govore o tom tzv. “primitivnom Srbinu”, koji bi trebalo da se promeni. Ne. Tu mora ljubav da postoji. Treba da voliš tog čoveka za koga misliš da je na niskom nivou života u svakom pogledu. Pomoći mu kroz ljubav ili ličnim primerom, pa da taj Srbin kaže: “Gle ovog gospodina. Daj da vidim kako bih ja mogao da budem kao on”.  Ako taj gospodin krene da te pljuje, da te vređa i ponižava, onda se ne može ni nazvati gospodinom.

Foto: Puls online

S jedne strane, toliko je komercijalnih medija usmerenih na promovisanje instant, površnih vrednosti “jer to publika traži”. S druge strane, u manjem obimu, imamo emisije poput Vaše koja svojim decenijskim postojanjem predstavlja drugu krajnost. Kako objašnjavate taj paradoks?

To je tema koja me takođe intrigira. Mislim da u svemu postoje nivoi. Kao što Radomir Mihajlović Točak kaže da postoje nivoi u slušanju muzike, od najgoreg tehna do najuzvišenijih harmonija, simfonija i opera. Ne možemo reći da ti ljudi ne uživaju uz tu muziku. Pitao sam Aleksandra Serdara “Kako to da neko oseti tu muziku i ostane uz nju, a neko ne?” On kaže da u onoj meri u kojoj se mi razvijamo kao ličnosti, imamo i dubinu da percipiramo tu vrstu muzike. Kao i književnost. Možemo li čitati Dostojevskog na pravi način ako smo prizemni, ako u našim životima vlada filozofija “U se, na se i poda se” ili onaj koji je krenuo ipak duhovnim životom odricanja, askeze, ljubavi i neke dublje introspekcije? Mislim da je jedan od osnovnih problema duhovna lenjost i samo kada bi ljudi znali koliko gube time što su zarobljeni na nižem nivou, kolika u stvari zadovoljstva i ogromno ispunjenje radosnim osećanjem života sleduju ako bismo preskočili barem jedan nivo. Primera radi, da čovek odluči da neće da gleda rijaliti program. Da oseti da je to stvarno ispod njegovog nivoa, pa odluči da gleda emisije zabavnog karaktera. Onda posle nekog vremena kaže: “Čekaj, pa ima nešto još kvalitetnije! Hajde malo da se posvetim tome duže vreme”. E, to je to – strpljenje i upornost da nešto što možda i ne prepoznajemo trenutno kao kvalitet, ali poverujemo nekim ljudima koji su nam svojim ličnim autoritetom rekli da tu ima nešto što je lepo, dobro, bitno i onda da istrajemo u tome.

Rad na sebi se uvek isplati

Plodovi rada se ne ubiraju odmah, već je za sve potrebno vreme i strpljenje. Treba da pripremiš njivu, da je očistiš, pa da posadiš seme, da je zalivaš… E, onda krene plod, pa ti tek tad uživaš! Uživa se i u tom radu. Svi znamo koliko smo radosni čak i prilikom najmanjih odricanja kao što je držanje dijete, na primer. Budeš ponosan, pa kažeš:“Aha, pobedio sam sebe! To je dalo rezultate”.

Foto: Novosti

Kada bi vlasnici komercijalnih i tabloidnih medija jednoglasno odlučili da prestanu sa emitovanjem programa na nedelju dana i dozvolili  javnom medijskom servisu da jedini izveštava, mislite li da bi to dovelo do promena?

Kako da ne. Imali smo eksperimente kao što je bio slučaj na radiju Studija B, pre nekoliko godina, kada se uveče puštala narodna muzika. Tada su se slušaoci javljali i tražili određene pesme. U njihovim željama bilo je turbo folka i nekih groznih pesama. Međutim, voditeljka je rekla: “Slušajte. U narednih mesec dana nema želja, ja biram muziku”. Tih mesec dana birala je sve starogradske bisere, gradske pesme i sevdalinke. Nakon tog vremena, ljudi su naručivali isključivo kvalitetne pesme. Dakle – šta daš čoveku to će i da sluša, gleda, čita. Menjajući svest ljudi, “nesvesno” menjamo njihov pogled na život. Mi smo izgleda pod nekom hipnozom i navikli smo na takve sadržaje da više ni ne osećamo koliko “rendaju naše mozgove”. Tek kad napraviš pauzu i kad se odvojiš, vidiš razliku. Uh!

Koje knjige biste preporučili kao duševnu hranu?

Mislim da svi treba da pročitaju “Ep o Gilgamešu” i kao pripremu da pogledaju emisiju o tome. Gostuju Vladeta Jerotić i Jovan Popov. Koliko je to duboko i božanstveno. Potom, meni omiljena knjiga “Braća Karamazovi”, jer je tu Dostojevski  najdublje zahvatio  ljudsku prirodu kroz razne tipove karaktera, gde je suštinski problem taj da je čovek počeo da gubi veru i doživeo obezduhovljenost, odnosno – početak života bez Boga. Od likova koji su u velikom očajanju, do starca Zosime koji iznosi najdivniju teologiju ljubavi, gde imamo i fanatike u okviru monaštva, dakle, kao da gledate današnje vreme. Od duhovne literature voleo bih da preporučim knjige o starcu Porfiriju, fantastičnom Grku koji je živeo na Svetoj Gori. Kad čitate ta životna iskustva, njegovu mudrost i takođe teologiju ljubavi, biva vam mnogo lakše. U toj knjizi divno opisuje momenat dobijanja blagodati Svetoga Duha i preporuke za pedagogiju. Potom mistični događaji u običnom životu i dar prozorljivosti koji je imao. On kaže da postoje monasi koji kreću strašnim putem kažnjavanja, strogoće i onda krvavo dođu do Boga, dok postoji i drugi,  jednostavniji put. To je put ljubavi, slobode, razumevanja i tolerancije, gde je sve mnogo lakše i gde nije potrebno da “oderete kožu s leđa”, jer oba puta imaju isti cilj. Zašto ne izabrati ovaj divniji?

Foto: Kraljevo Cafe

Strah je majka agresije

Starac Porfirije se jednom prilikom vozio autobusom, a vozač je bio besan tip koji je psovao i kritikovao sve – od politike do crkve. Ljudi uplašeni ćute, on urla. Posle nekog vremena, starac mirno reče: ”Drvo”. Vozač ućuti. Nije progovorio dok nije došao do stanice i sačekao da svi putnici odu, nakon čega je pao na kolena pred starcem. O čemu se radilo? Taj vozač je izvršio zločin. Ubio je nekoga, a zločin je ostao neotkriven, tako što je telo sakrio kod jednog drveta u šumi.To je, u stvari, njega mučilo. Najagresivniji ljudi imaju neki žestoki potisnuti strah iz nekog perioda. Možda su i sami bili pod nekom vrstom agresije, mentalne ili fizičke, i onda se kasnije to odražava na njihovo ponašanje.

Osim ljubavi kao “glavnog jela” na Vašoj trpezi “Agape”, koje biste nam osobine preporučili da negujemo kako bismo poboljšali svoje živote?

Borbu za slobodom. Osloboditi se od svega što te čini robom. Da pokušamo da mi, umesto naših strasti, vladamo sobom. Pored toga ima nešto važno, čemu me je moj kum Vlada naučio. Kada smo jednom prilikom štrajkovali na televiziji Politika, stajali smo ispred zgrade. Međutim, neke kolege nam se nisu pridružile. Jedan od njih je zbog toga pretrpeo gomilu uvreda od nas. Ja kažem Vladi: “Kako ga nije sramota!”, a on odgovara: “Nemoj tako da govoriš. Znaš da mu je otac vojno lice, da bi ga izbacio iz kuće i ne bi mogao više da se vrati.” Možda mi tad nije bilo baš najjasnije, ali sad vidim koliko je to bilo apsolutno tačno i hrišćanski. Tada sam promenio pogled na ljude. U svakom čoveku treba da vidimo vrline. Mane su uvek jasne i one prve isplivavaju na površinu, ali uvek treba da imamo i svest o onom što hrišćanstvo govori – da vidimo svetitelja u svakom čoveku. Svi smo pozvani da budemo svetitelji. Treba da gledamo kakav bi neko mogao da bude, a ne kakav jeste. Tako i Bog voli i gleda na nas – ne onakve kakvi jesmo, nego onakvi kakvi bismo mogli da budemo, kao najbolju verziju sebe.

 

Autorka: Tamara Markić

Naslovna fotografija: Ana.rs

Zatvori reklamu