Praktična LolaŽivot

Оd jedinice do nastavnice: Roditelji, ne mešajte nam se u posao!

Ocena nije lična svojina nastavnika. Kako smo se to roditelji i mi našli na suprotnim stranama, a zapravo imamo isti zadatak i cilj?! Sećam se ovoga kao da se juče dogodilo. Treći razred osnovne škole. Iz srpskog smo tih dana…

Redakcija

Ocena nije lična svojina nastavnika. Kako smo se to roditelji i mi našli na suprotnim stranama, a zapravo imamo isti zadatak i cilj?!

Sećam se ovoga kao da se juče dogodilo. Treći razred osnovne škole. Iz srpskog smo tih dana učili o imenicama, glagolima i pridevima. Naravno, mislila sam da mi je sve jasno. Bila sam puna one dečje samouverenosti, pa sam nemarno prešla preko gradiva i rekla sebi da znam. Da, to je to…sve znam i sve mi je jasno! Međutim, na nekom od narednih časova sam dobila priliku da to znanje i pokažem. Avaj!

Čitali smo pasus po pasus iz knjige i svako je, iz dela koji je pročitao, morao da odredi koja reč pripada kojoj vrsti. Lepo se i dan danas sećam kako sam prelazila preko pročitanih reči, određujući koja je koja, bez ikakve ideje šta radim. Nisam imala pojma, ali se desilo da sam nešto i pogodila. Učiteljici je bilo jasno da ne znam i dobih, bogami, jedinicu, prvi put u životu. Naravno da mi nije bilo pravo…bila sam očajna, zapravo.

Slučaj je hteo da je učiteljica živela u našem naselju, pa su ona i moja mama ponekad pile kafu. Nije to bilo često i nisu njih dve bile neke bliske prijateljice, ali bi učiteljica došla kod nas, s vremena na vreme. Naravno, baš nekoliko dana posle te jedinice, dođe učiteljica. Piju njih dve kafu i razgovaraju. Deo razgovora se odnosio i na mene, a zapamtila sam ga za sva vremena:

– Pre neki dan sam Jeleni dala jedinicu iz srpskog. Nije znala da odredi vrste reči, uopšte nije učila, reče učiteljica.
– Neka je dobila jedinicu, kaže mama. Ako i sledeći put ne bude znala, daj joj još jednu.
Molim?! „Daj joj još jednu“…jesam li ja to dobro čula ovu ženu što se predstavlja kao moja majka?! Kako to da mi nije „sredila“ da učiteljica obriše i ovu što sam dobila a ne „daj joj još jednu“? Jao, meni! Kome trebaju neprijatelji pored ovakve majke…mislila sam. Tako je bilo. Živa istina!

Danas sam ja ta koja daje ocene i procenjuje nečije znanje. I, da znate, najmanje volim taj deo posla, ali… Pre nekoliko godina je majka jednog učenika došla da se žali na dvojku koju je dobio njen sin. Iznosila je razne argumente protiv te ocene (iako nije prisustvovala času kada je dete odgovaralo, iako nije bila tu da ga čuje kako jasno i glasno kaže da za više od dvojke ne zna), da bi na kraju rekla i: „Ali, kada sam ga ja kod kuće preslišavala, znao je za pet! Sve je znao.“

Smejte se, slobodno. Znam da ste i sami imali sličnu situaciju…nema ko nije. Elem, pitam gospođu šta je po struci, ako nije tajna. Kaže – ekonomski tehničar. Uh, odlično, pomislih! Možete li da održite sledeći čas umesto mene? Ironiju na stranu, priča je imala srećan kraj.

Međutim, posle svega (a imajući u vidu reakciju moje majke na sličnu situaciju pre mnogo godina), zapitala sam se šta je smisao te navodne briga za dete. Navodne, jer je očigledno da se ovakvim ponašanjem roditelja detetu samo čini „medveđa usluga“. Da je znao bolje, dobio bi bolju ocenu – vrlo je jednostavna logika. Te petice i četvorke ne idu meni iz džepa, pa da se ustežem i škrtarim kada treba da se daju. Ocena nije lična svojina nastavnika.

Kako smo se to roditelji i mi našli na suprotnim stranama, a zapravo imamo isti zadatak i cilj?!
Zar mame i tate ne znaju da im dete neće uvek reći istinu? Možda se plaši reakcije ili kazne koja bi mogla da usledi, a možda je u pitanju nešto sasvim treće… Jedno je sigurno: jedno isto dete će se u prisustvu roditelja ponašati na jedan način, drugačije pred nastavnicima i na potpuno treći način kada je sa drugarima. U to sam se mnogo puta uverila. A onda dođe roditelj i kaže kako ima „puno poverenje u svoje dete“ jer „on/ona meni uvek govori istinu“. Važi, naravno. Tako da, pre nego što se „naoštrite“ i krenete da tražite pravdu u školi, razmislite o svemu ovome, a onda se i zapitajte:

• Da li tako idete u banku, pa se službenicima mešate u obračunavanje kamate ili rate koju treba da platite? Možda ste izračunali kod kuće onako kako mislite da treba, bez obzira što niste ekonomista.

• Da li biste ispravljali hirurga koji vam operiše neku dragu osobu? Možda ste u serijama gledali kako se to radi pa znate bolje, iako niste lekar.

• Da li biste išli da se svađate sa policajcem i instruktorom kad vam dete ne položi vozački ispit? Možda ste se vozili sa detetom po parkingu…što se vas tiče, savršen je vozač!

Ne biste?! Odlično! Ne mešajte se ni nama u posao.
Da napomenem, ima situacija kada roditelj treba da reaguje ukoliko primeti da se sa detetom dešava nešto (u bilo kom smislu) čudno. Tome služe i određene službe i timovi u školi. Ali, ovde je reč o roditeljima koji svoju decu štite od sticanja znanja i radnih navika. Zbog čega to radite? Zar ne znate da je znanje JEDINI kapital koji nikada niko ne može da im oduzme?!

Jelena Bratić

Izvor: Školski portal

Pročitaj još

Od iste osobe